Prekršajno-pravni osvrt na nepostupanje po zahtevu za pristup informacijama od javnog značaja

Izvor fotografije: Quimono / Pixabay

Dana 16.11.2021. godine, stupio je na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (''Sl. glasnik RS'' br. 105/2021), a koji je počeo da se primenjuje nakon tri meseca od dana stupanja na snagu. Generalno, napred navedenim izmenama i dopunama nastojali su se otkloniti izvesni nedostaci u postojećem zakonskom tekstu, a koji su se, između ostalog, odnosili i na propisani režim prekršajno-pravne odgovornosti. Međutim, pojavile su se nove nedoumice, a koje su najočiglednije pri poređenju prekršaja kojima je sankcionisano nepostupanje po podnetom zahtevu za pristup informacijama od javnog značaja (u daljem tekstu: zahtev).

Između ostalog, odredbom čl. 46. st. 1. tač. 8. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (''Sl. glasnik RS'' br. 120/2004, 54/2007, 104/2009, 36/2010) bilo je određeno kao prekršaj nepostupanje organa javne vlasti po podnetom zahtevu u rokovima i na način koji je bio predviđen u čl. 16. napred navedenog propisa. Tim povodom, novčanom kaznom u rasponu od 5.000 do 50.000 dinara kažnjavalo se odgovorno lice u organu javne vlasti, dok se prekršajno gonjenje iniciralo podnošenjem zahteva za pokretanje prekršajnog postupka nadležnom prekršajnom sudu. U tom domenu, zakonodavac nije pravio nikakvu razliku između ovlašćenih organa i tražioca kao oštećenog koji je mogao podneti zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv odgovornog lica u konkretnom organu javne vlasti, čak, i bez bilo kakvog, prethodnog, obraćanja drugim nadležnim organima. Doduše, imao je i mogućnost da izjavi žalbu Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti (u daljem tekstu: Poverenik) ukoliko ne dobije odgovor na podneti zahtev u propisanom roku i na propisani način od bezmalo svih organa javne vlasti, odnosno i podneti tužbu Upravnom sudu povodom konačnog (ne)odlučivanja u konkretnom slučaju, mada neobraćanje ovim organima nije imalo uticaja, niti je ograničavalo tražioca da se, direktno, obrati nadležnom prekršajnom sudu za pružanje gore opisane prekršajno-pravne zaštite.

Odnedavno, nepostupanje po podnetom zahtevu u rokovima i na način predviđen, takođe, u čl. 16. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (''Sl. glasnik RS'' br. 120/2004, 54/2007, 104/2009, 36/2010, 105/2021) određeno je kao prekršaj, ali u čl. 47. napred navedenog propisa. Pored toga, razlika je i u tome što se sada mogu kazniti kako ovlašćeno lice u organu javne vlasti koje je zaduženo za postupanje po zahtevima, tako i rukovodilac istog i to novčanom kaznom u fiksnom iznosu od 30.000 dinara na osnovu prekršajnog naloga izdatog od strane Poverenika. Prethodno, tražilac će morati i da izjavi žalbu Povereniku zbog neodgovaranja konkretnog organa javne vlasti na podneti zahtev, a izdavanje prekršajnog naloga biće praćeno donošenjem rešenja kojim se istom nalaže da tražiocu omogući slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Tim povodom, lice protiv koga je izdat prekršajni nalog može se opredeliti da plati polovinu izrečene novčane kazne u roku od osam dana od dana prijema prekršajnog naloga čime će prihvatiti odgovornost, ali osloboditi se plaćanja druge polovine izrečene novčane kazne i, ujedno, izbeći vođenje prekršajnog postupka. Svakako, može i da ne prihvati odgovornost na način što će, nadležnom prekršajnom sudu, podneti zahtev za sudsko odlučivanje u vidu potpisanog prekršajnog naloga, takođe, u roku od osam dana od dana prijema prekršajnog naloga u kom slučaju će protiv istog biti pokrenut prekršajni postupak, a ukoliko se utvrdi postojanje prekršajne odgovornosti ili, u međuvremenu, odustane od zahteva za sudsko odlučivanje, onda će, po pravilu, platiti izrečenu novčanu kaznu u punom iznosu i nadoknaditi sudske troškove. Doduše, novčanu kaznu u punom iznosu platiće i ako u propisanom roku ne plati polovinu izrečene novčane kazne ili ne podnese zahtev za sudsko odlučivanje o izdatom prekršajnom nalogu. U tom slučaju, smatra se da je propuštanjem, ujedno, prihvaćena odgovornost za izvršenje prekršaja, a Poverenik će, po proteku propisanog roka, dostaviti izdati prekršajni nalog sa konstatacijom konačnosti i zabeleškom izvršnosti, nadležnom prekršajnom sudu, radi unosa izrečene novčane kazne u registar sankcija i sprovođenja izvršenja.

Dakle, tražilac neće, više, imati mogućnost da inicira, niti preuzme prekršajno gonjenje za prekršaj iz čl. 47. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (''Sl. glasnik RS'' br. 120/2004, 54/2007, 104/2009, 36/2010, 105/2021) zato što su za izdavanje prekršajnog naloga ovlašćeni, isključivo, nadležni organi. Štaviše, tražilac je, izričito, ograničen na mogućnost podnošenja zahteva za pokretanje prekršajnog postupka i to, tek, ukoliko ovlašćeni organi ne postupe po svojevrsnoj tražiočevoj prekršajnoj prijavi, a što je, svakako, neprimenjivo u odnosu na napred navedeni prekršaj. U slučaju pokretanja prekršajnog postupka, moći će da bude saslušan kao svedok, zatim imaće mogućnost da bude zastupan od strane punomoćnika iz reda advokata, kao i da podnosi dokaze, stavlja predloge i ističe imovinskopravni zahtev. Međutim, da li će, uopšte, biti u prilici da ostvari neko od gore opisanih prava imajući u vidu da lice protiv koga je izdat prekršajni nalog, nepodnošenjem zahteva za sudsko odlučivanje, izbegava vođenje prekršajnog postupka čime se, ujedno, i uklanja mogućnost tražiočevog učestvovanja u istom. Pored toga, nejasno je mogu li se i kako primenjivati izmene i dopune ovog propisa u prekršajnim postupcima koji se, već, vode pred prekršajnim sudovima protiv učinilaca doskorašnjeg prekršaja iz čl. 46. st. 1. tač. 8. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (''Sl. glasnik RS'' br. 120/2004, 54/2007, 104/2009, 36/2010), odnosno da li bi se "novi propis" mogao smatrati (naj)blažim za učinioce. Poredeći propisane prekršajne sankcije, može se primetiti da donja granica novčane kazne propisane za "pređašnji prekršaj" odgovara opštem minimumu novčane kazne za fizička lica i, nesumnjivo, jeste niža od novčane kazne propisane za "novi prekršaj", pa čak i od polovine izrečene novčane kazne za isti, ali trebalo bi uzeti u obzir i da lice protiv koga je izdat prekršajni nalog, plaćanjem polovine izrečene novčane kazne, ne stiče svojstvo okrivljenog, izbegava vođenje prekršajnog postupka i ne smatra se osuđivanim. Ipak, Ustavni sud zauzeo je stav da ne postoji mogućnost naknadnog izdavanja prekršajnog naloga nakon promene propisa, odnosno da se prekršajni postupak koji je, prvobitno, pokrenut na osnovu podnetog zahteva za pokretanje prekršajnog postupka mora nastaviti i završiti po tim pravilima pred nadležnim prekršajnim sudom bez obzira što je, u međuvremenu, predviđeno da se izdaje prekršajni nalog za konkretni prekršaj. Doduše, trebalo bi imati u vidu i da se ovo stanovište, prevashodno, odnosilo na prekršaje čije su gonjenje inicirali ovlašćeni-nadležni organi, tako da nije, baš, najjasnije šta činiti u situaciji kada je oštećeni, direktno, podneo zahtev za pokretanje prekršajnog postupka i to, čak, bez bilo kakvog, prethodnog, obraćanja drugim nadležnim organima, kao što je slučaj sa ogromnom većinom prekršajnih postupaka koji se, trenutno, vode protiv učinilaca prekršaja iz čl. 46. st. 1. tač. 8. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (''Sl. glasnik RS'' br. 120/2004, 54/2007, 104/2009, 36/2010). Nezadugo, protek vremena učiniće i ovu dilemu bespredmetnom, a i u pogledu ''novog režima prekršajno-pravne odgovornosti'' pokazaće da li je ''put do pakla popločan dobrim namerama.''