Privremeni i povremeni poslovi – problem koji se ne rešava!

Umesto uvoda

 

Ako se uporno piše o nekoj temi, govori u medijima, ističu primedbe na zakonsku regulativu, očekivano je da se izvrši bilo kakva promena, kada je već dijagnostikovan problem. Međutim, promene izostaju, a situacija se nastavlja, a možda čak i pogoršava.

 

 

Ugovor o „pp poslovima“ je rad van radnog odnosa

 

Pojam rada van radnog odnosa je regulisan članovima od 197. do 202. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje) i postoji nekoliko vrsta ovog instituta, a među kojima je i ugovor o privremenim i povremenim poslovima.

 

Ugovor o privremenim i povremenim poslovima je prva vrsta ugovora van radnog odnosa i regulisana je članom 197. važećeg Zakona o radu, kojim je utvrđeno da poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa:

 

1) nezaposlenim licem;
2) zaposlenim koji radi nepuno radno vreme - do punog radnog vremena;
3) korisnikom starosne penzije.

 

U stavu 2 propisana je obavezna pisana forma za zaključenje ove vrste ugovora.

 

Članom 198. je utvrđeno da poslodavac može ovaj ugovor zaključiti i sa licem koje je član omladinske ili studentske zadruge u skladu sa propisima o zadrugama. Privremeni poslovi su kratkotrajni, kontinuirani poslovi (setva, žetva, branje plodova, anketiranje...). Povremeni poslovi su kratkotrajni poslovi koji se ne obavljaju u kontinuitetu, već s vremena na vreme (protivgradna zaštita, izrada sajamskih štandova, održavanje reda na sportskim priredbama...). Ova vrsta ugovora najbliža je radnom odnosu jer postoji obaveza uplate doprinosa – penzijskog, zdravstvenog i osiguranja za slučaj nezaposlenosti.

 

Za ovu vrstu ugovora propisana je kao obavezna pisana forma, kao i da se njihovim zaključenjem ne zasniva radni odnos, te da zaposleni zaključenjem ovih ugovora nemaju prava koja imaju zaposleni koji zasnivaju radni odnos. U pogledu forme, ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova zaključuje se u pisanom obliku i sadrži: vrstu i opis poslova koji su predmet ugovora, trajanje tj. period na koji se ugovor zaključuje, mesto i način izvršenja posla, visinu naknade za obavljeni rad, uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Može se ugovoriti i isplata naknade troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, naknade za ishranu u toku rada, o čemu odlučuje poslodavac u skladu sa opštim aktom i svojim finansijskim mogućnostima, pri čemu ne postoji njegova obaveza isplate navedenih troškova, već je isplata pedviđena kao mogućnost. Pored toga, ugovorom mogu biti predviđeni uslovi i razlozi usled kojih poslodavac može otkazati ovaj ugovor i pre isteka roka na koji je zaključen. Najvažnija karakteristika ove vrste ugovora je da ne mogu prerasti u radni odnos (tzv. „preobražaj“  radnog odnosa na neodređeno vreme, član 37.  stav 6 Zakona o radu). Tačnije, zakonom nije predviđena takva mogućnost.

 

 

Prednost u odnosu na ugovor o radu

 

Što se tiče prednosti zaključenja ovakve vrste ugovora, može se reći da ih više ima poslodavac nego angažovano lice - iako postoji potreba da se obavi određeni posao i ta potreba je privremenog karaktera, poslodavcu omogućava završetak posla bez nepotrebnog zapošljavanja radnika i obaveza iz radnog odnosa koje za poslodavce proizilaze (osim prijave nadležnim fondovima i isplate zarade i razni troškovi i prava – godišnji odmor, bolovanja, porodiljska odsustva...), a posao će se svakako završiti. Za zaposlene to je privremeno obezbeđenje naknade za život, bez budućnosti i bez planiranja, dok traje potreba, kako kaže definicija samog instituta.

 

 

Zloupotreba navedenih ugovora

 

Gde god je predviđena upotreba, tu je i zloupotreba, naravno. Tako je i sa zaključenjem ugovora o privremenim i povremenim poslovima. U pravnoj teoriji „zloupotreba prava je svako vršenje prava protivno njegovom cilju zbog koga je ustanovljeno“. U oblasti radno-pravnih odnosa, zloupotrebu prava mogu vršiti i poslodavac i zaposleni, stvarajući privid zakonitog postupanja. Ovo se dešava u situacijama kada kod poslodavca postoji stalna potreba za obavljanjem određenog posla, a ipak umesto ugovora o radu poslodavci zaključuju ovu vrstu ugovora za sistematizovana radna mesta i za poslove iz svoje osnovne delatnosti.

 

Po ličnom saznanju autorke teksta, ovakva vrsta ugovora se zaključuje u pojedinim državnim organima, što generalno nije problem i u skladu je sa zakonom. Ali, često se, nažalost, dešava da su pojedinci angažovani godinama na „PP“ poslovima, sa različitim rešenjima, ali da obavljaju konstantno iste poslove, za kojima postoji stalna potreba. U nadi da će neko primetiti njihov marljiv rad, vredno i odgovorno se često trude više od ostalih, a bez prava i pogodnosti koje donosi radni odnos (bolovanje, godišnji odmor...), očekujući zaključenje bar ugovora o radu na određeno vreme. U nekim slučajevima se nakon dugogodišnjeg rada na privremenim i povremenim poslovima, ponekad zaključi i „pravi“ ugovor o radu, ali se češće dešava da angažovanje istekne i sav trud bude uzaludan.

 

Povećan obim posla može trajati određeni period, što je karakteristično uglavnom za poslove proizvodnje. U javnim službama, a naročito državnim organima, zaista je neuobičajeno da se konstantno pojavljuju poslovi koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini. Postavlja se logično pitanje – o kakvim se „sezonskim“ ili „iznenadnim“ poslovima radi?

 

 

Kako se zaštititi od zloupotrebe?

 

Trenutno, jedini mogući vid zaštite je sudska zaštita. U sudskoj praksi se najčešće tužbom traži utvrđenje da su ugovori o privremenim i povremenim poslovima ili ugovori o delu (najčešći slučaj zloupotrebe su ove dve vrste ugovora) – fiktivni i da nisu zaključeni u skladu sa svrhom koja je zakonom propisana, već da se suštinski radi o ugovorima o radu, te zahtevaju da im se i priznaju sva prava iz ugovora o radu kao i pravo i mogućnost primene člana 37. stav 6 Zakona o radu (tzv. „preobražaj“ u radni odnos na neodređeno vreme).

 

 

Novija sudska praksa (kada je javni sektor u pitanju)

 

Imajući u vidu noviju sudsku praksu, može se zaključiti, da je u javnom sektoru naročito poslednjih godina od primarnog značaja upotreba Zakona o budžetskom sistemu kao leks specialisa, te Vrhovni sud u jednoj od takvih odluka donetih po reviziji, između ostalog navodi da “...Nižestepeni sudovi su odlučujući o zahtevu tužioca primenili odredbe Zakona o radu, ali nisu imali u vidu da se u odnosu na tuženog (JKP „Beogradski vodovod i kanalizacija“) kao korisnika javnih sredstava, primenjuje i Zakon o budžetskom sistemu. Odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upraženjenih radnih mesta, su lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu, kojima se propisuju uslovi za preobražaj radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme, kako je to propisano članom 105. Zakona o budžetskom sistemu...“ (Odluka Vrhovnog suda Srbije - 4221/2023 od 29.11.2024. godine).

 

Takođe, u odluci iz 2025. godine, Vrhovni sud je istog stava – „...Tuženi (JP „Elektroprivreda Srbije“) je javno preduzeće koje po članu 2. stav 1. tačka 5. Zakona o budžetskom sistemu ("Službeni glasnik RS", broj 54/09, 73/10, 101/10, 101/11, 93/12, 62/13 i 63/13 - ispravka), spada u korisnike javnih sredstava, pa se u odnosu na njega primenjuju odredbe tog zakona. Zakonom o izmenama i dopunama navedenog Zakona („Službeni glasnik RS“ broj 108/2013 od 06.12.2013. godine) u članu 27e dodati su novi stavovi 34. i 35. kojima je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, a izuzetno od tog stava radni odnos sa novim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Navedena odredba člana 27e stav 34. Zakona, novelirana je kasnijim izmenama i dopunama („Službeni glasnik RS“ broj 142/2014 ... 149/2020), tako da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta do 31. decembra 2016. godine i zatim zabrana važi za svaku narednu godinu, sve do 31.12.2020. godine. Članom 105. navedenog zakona propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.... odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima je korisnicima javnih sredstava propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem, radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta (osim u izuzetnim slučajevima uz saglasnost nadležnog tela Vlade) predstavljaju lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu...“  (Odluka Vrhovnog suda Srbije - Rev2 3371/2023  od 22.01.2025. godine).

 

Sudska praksa se inače može uzeti u obzir samo u slučajevima kada je došlo do sudskog spora. Važno je napomenuti da u velikom broju slučajeva ne postoji sudski epilog, angažovani rade po ugovorima o privremenim i povremenim poslovima, kako bi obezbedili egzistenciju za sebe i porodicu, bez ideje, a bogami i hrabrosti da bar pokušaju da se zaštite od zloupotrebe.

 

 

I rezime za kraj

 

Očigledno, može se zaključiti da ne postoji adekvatna zaštita od zloupotrebe ugovora o privremenim i povremenim poslovima. Možda je jedini način izmena Zakona o radu u ovom delu, gde će se preciznije navesti uslovi za zaključenje ovakve vrste ugovora, u kojoj tačno oblasti i za koje konkretne poslove (na primer – u oblasti poljoprivrede, dok traje sezona branja određenog voća i slično). Tada bi i inspekcije rada lakše utvrđivale da li se zakon poštuje ili ne, jer bi se „PP“ poslovi konkretizovali kako po oblastima gde se mogu zaključiti, tako i po samom opisu poslova. Nažalost, u ovom slučaju - što opštija odredba, to je šire i tumačenje, a kod šireg tumačenja, najčešće se nađe način da poslodavac obezbedi radnu snagu, a sačuva novac koji bi po prirodi stvari morao uložiti u ostvarenje prava ove „radne snage“ da je zaključio ugovor o radu. Ali, dok ne bude volje u društvu da se promene odnosi prema zaposlenima i da oni budu – bogatstvo, a ne robovi, nema nade u bolje sutra.