Ekološki kriminal u Nacrtu Krivičnog zakonika – korak napred ili mrtvo slovo na papiru?

Nacrt izmena Krivičnog zakonika u oblasti ekološkog kriminala donosi značajne promene koje na prvi pogled deluju kao veliki korak napred u zaštiti životne sredine. Međutim, daljom analizom postaje jasno je da je ta slika daleko od potpune i bez kritičkih nedostataka, zbog kojih će primena novog zakonodavstva verovatno biti otežana i manje efikasna nego što bi se očekivalo.

 

 

Široka paleta novih krivičnih dela, ali ne i pravna preciznost

 

Nacrt uvodi niz novih krivičnih dela koja ciljaju specifične oblike ekološkog kriminala, od zagađivanja i proizvodnje štetnih supstanci, preko neovlašćene izgradnje do ugrožavanja biodiverziteta i klimatskih promena. Ova razrada suštinski je  poželjna i pokazuje usklađenost sa međunarodnim obavezama, poput Minamata konvencije o živi.

 

Međutim, ozbiljan problem predstavlja neažurnost u definisanju ključnih pojmova poput „ekosistema“ i „životne sredine“. U Nacrtu nema jasne definicije ovih termina, pa se tumačenje prepušta sektorskim zakonima što dovodi do pravne nesigurnosti i otežava sudsku primenu. Ovo je veliki korak nazad u odnosu na Direktivu EU 2024/1203 koja jasno traži precizno definisanje ovih pojmova radi jedinstvenog tumačenja i primene.

 

 

Kazne podignute, ali i dalje nedovoljno odvraćajuće

 

Osim uvođenja novčanih kazni pored zatvorskih za određena krivična dela, kaznena politika i dalje ne zadovoljava standarde EU. Kazne za osnovne oblike dela ostaju niske i često neadekvatne da zaista odvrate potencijalne počinioce. Kod nas su maksimalne kazne propisane kao gornja granica, dok Direktiva propisuje minimalne, što jasno pokazuje sistemski nedostatak ambicije u kažnjavanju ekoloških prestupa.

 

 

Neusaglašenost sa merama remedijacije i restitucije štete

 

Direktiva EU jasno predviđa da pored kažnjavanja, počinioci moraju da snose i obaveze remedijacije – vraćanja životne sredine u prvobitno stanje, nadoknade štete i zabrane pristupa određenim aktivnostima ili javnim finansijama. Nacrt Krivičnog zakonika, pak, remedijaciju uslovljava izricanjem uslovne osude, dok je kod težih dela ona nemoguća. Ovakav pristup obesmišljava sam cilj zaštite životne sredine jer samo kažnjavanje bez konkretnih mera obnove ne može biti efikasno.

 

 

Izostanak povezivanja ekološkog kriminala sa organizovanim kriminalom i korupcijom

 

Direktiva EU prepoznaje i jasno ukazuje na vezu između ekoloških krivičnih dela i ozbiljnih oblika organizovanog kriminala, korupcije i zloupotrebe vlasti. To su aspekti koji bitno komplikuju borbu protiv ekološkog kriminala i zahtevaju integrisane zakonske pristupe.

 

Nažalost, Nacrt Krivičnog zakonika ne prepoznaje ovu povezanost u pravoj meri. Pojedinačni član o zloupotrebi službenog položaja ne obuhvata činjenicu da su za ekološki kriminal često odgovorna pravna lica i da se koristi od tih dela ne istražuju adekvatno.

 

 

Nedostatak novčanih kazni za pravna lica i efikasnog oduzimanja koristi

 

Iako je jasno da su pravna lica česti izvršioci ekoloških krivičnih dela, primena Zakona o odgovornosti pravnih lica i dalje je skromna u praksi. Takođe, postojeći Zakon o odgovornosti pravnih lica za krivična dela podrazumeva privremeno zamrzavanje sredstava, što nije dovoljno za suzbijanje finansijskih motiva ekoloških prestupa, te nije usklađen sa potrebama efikasne ekološke sankcije.

 

 

Pravo javnosti na pravdu i procesne zaštite još uvek upitno

 

Jedan od važnih elemenata Direktive EU jeste jačanje prava i uloge zainteresovane javnosti u ekološkim postupcima. U našem zakonodavstvu još nije jasno definisano da li javnost po Zakonu o zaštiti životne sredine ima status oštećenog u krivičnom postupku, što može ograničiti njihovu mogućnost aktivnog učestvovanja u borbi protiv ekoloških krivičnih dela.

 

 

Zaključno: korak napred, ali sa velikim „ali“

 

Nacrt novog Krivičnog zakonika zaista donosi potrebna proširenja i pooštravanja u borbi protiv ekološkog kriminala, ali su ključni nedostaci u definisanju pojmova, oskudne sankcije za pravna lica, izostanak obaveznog saniranja štete i neprepoznavanje veza sa organizovanim kriminalom ozbiljan razlog za zabrinutost. Predložena odlaganja u primeni zakona nisu samo tehnička, već su nužnost da se prvo ispune uslovi za efikasnu primenu.

 

Bez hitnih i suštinskih dopuna, Srbija rizikuje da novi zakon ostane mrtvo slovo na papiru, samo formalni korak ka usklađenosti sa EU, a ne istinska zaštita životne sredine i javnog interesa. Za ovaj put mora biti transparentniji, pravno precizniji i mnogo ambiciozniji kako bi Srbija mogla zaista efikasno odgovoriti na izazove ekološkog kriminala.