Ekonomsko nasilje i ekonomsko osnaživanje - između zavisnosti i stvarne slobode

Kada se govori o nasilju u porodici, pažnja se najčešće usmerava na njegov vidljiv oblik - fizičko nasilje. Međutim, jedan od najrasprostranjenijih i istovremeno najmanje prepoznatih oblika nasilja jeste ekonomsko nasilje.

 

Ono ne ostavlja fizičke tragove, ali dugoročno proizvodi nesigurnost žrtve i duboku zavisnost, koja vremenom oduzima slobodu odlučivanja i mogućnost izbora.

 

 

Ekonomsko nasilje - gubitak autonomije i zarobljenost u odnosu

 

Ekonomsko nasilje podrazumeva različite oblike kontrole i uskraćivanja finansijskih resursa: zabranu ili otežavanje zapošljavanja, oduzimanje zarade, ograničavanje pristupa novcu, odlučivanje o svakom trošku bez saglasnosti partnera, onemogućavanje sticanja imovine ili obrazovanja, zloupotrebu platnih kartica žrtve, nagovaranje žrtve na zaduživanje, zloupotrebe računa u digitalnom prostoru, kao i potpunu kontrolu nad troškovima.

 

U takvim okolnostima, žrtva ne raspolaže sopstvenim sredstvima za život, čime se stvara odnos zavisnosti koji značajno otežava, a često i onemogućava izlazak iz nasilne situacije. Međutim, posebna težina leži u tome što ekonomsko nasilje ne funkcioniše izolovano, već kao mehanizam kontrole koji održava i produžava druge oblike nasilja. Posledica ovakvog ponašanja nije samo finansijska nesigurnost, već i gubitak autonomije.

 

Osoba koja nema sopstvene prihode ili pristup novcu, teško može doneti odluku da napusti nasilni odnos.

 

 

Zašto žrtva „ne ode“ - mitovi i realnost

 

U javnom diskursu često se postavlja pitanje: zašto žrtva jednostavno ne ode? Takav pristup, iako naizgled logičan, zanemaruje realne okolnosti u kojima se žrtve nalaze.

 

A zašto onda „odlazak“ nije jednostavna odluka? Odlazak iz nasilnog odnosa podrazumeva postojanje osnovnih uslova za samostalan život: siguran smeštaj, izvor prihoda, mogućnost izdržavanja dece, kao i određeni stepen psihološke stabilnosti, a pre svega bezbednost žrtve. U situaciji ekonomske zavisnosti, ovi uslovi najčešće nisu ispunjeni.

 

Za ženu bez prihoda, bez imovine i bez podrške, odlazak iz nasilnog odnosa nije samo emotivna odluka - to je odluka koja nosi visok rizik po egzistenciju. Upravo zato, ekonomska zavisnost predstavlja jedan od ključnih razloga zbog kojih nasilje traje.

 

 

Gde počinje prevencija - uloga porodice i ranih obrazaca

 

Prevencija počinje u primarnoj porodici, jer tu deca uče: ko ima pravo na novac, ko donosi odluke i koliko je samostalnost podstaknuta ili ograničena. Ako se devojčice uče prilagođavanju, a dečaci samostalnosti, ako se u skladu sa “tradicijom” ćerke lišavaju nasledstva u korist svoje braće, ukoliko se prednost u obrazovanju daje sinovima na štetu ćerki i žensko dete posmatra kao 'tuđa kuća' reprodukuju se modeli koji u konačnici dovode do normalizacije finansijske zavisnosti, jer se stvara nejednak početni položaj koji kasnije može voditi ka većoj toleranciji na ekonomsku zavisnost.

 

Zato je važno da i devojčice i dečaci razvijaju: radne navike, svest o ličnoj odgovornosti, i pravo na sopstveni prihod i odlučivanje, jer to predstavlja osnovni element lične autonomije. Dok devojčice učimo da je važno da imaju svoje “parče hleba”, dečake bi trebalo učiti da novac nije sredstvo moći i kontrole, da partnerkina zarada nije pretnja njegovoj vrednosti. Ovakvom vaspitanju u porodici doprinosi i kasnije obrazovanje koje takođe mora biti lišeno stereotipa i predrasuda. Dakle, i devojčicama i dečacima dužni smo da pružimo jednake mogućnosti, kako bi razvili ekonomsku samostalnost, jer samo takav pristup predstavlja osnov prevencije.

 

Međutim, čak i kada postoje pozitivni obrasci u detinjstvu, to ne predstavlja apsolutnu zaštitu. Žena može postati žrtva ekonomskog nasilja u partnerskom odnosu, bez obzira na prethodno iskustvo i lične kapacitete. Razlozi su brojni - od dinamike odnosa i kontrole, do postepenog uspostavljanja zavisnosti. U tim situacijama, pitanje više nije samo prevencije, već i obaveza zaštite i podrške od strane države, odnosno institucija. Upravo zato, odgovornost ne može biti prepuštena isključivo pojedincu i porodici.

 

 

Uloga države i pravni okvir

 

Važnost ekonomskog osnaživanja ogleda se u činjenici da je ono prepoznato i na međunarodnom i nacionalnom nivou. Istanbulska konvencija koju je naša država ratifikovala i koja je time postala sastavni deo domaćeg normativnog okvira ukazuje na obavezu država da preduzimaju mere koje doprinose ekonomskoj nezavisnosti žena, prepoznajući ekonomsku zavisnost kao jedan od faktora koji povećava rizik od nasilja i otežava izlazak iz njega. U tom smislu, država ima ključnu ulogu kroz: dostupne i sigurne oblike smeštaja, programe ekonomskog osnaživanja, obuke i zapošljavanje, podršku u brizi o deci, kao i efikasnu pravnu zaštitu. Bez ovih mehanizama, izlazak iz nasilja ostaje otežan, a često i nedostižan.

 

Na nacionalnom nivou ovaj vid podrške predviđen je kroz multisektorski rad predstavnika svih relevantnih institucija prema Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, posrednim prepoznavanjem žrtava nasilja, kao kategorije teže zapošljivih lica prema Zakonu o zapošljavanju, te Zakonom o stanovanju i održavanju zgrada koji kao korisnike stambene podrške prepoznaje i žrtve porodičnog nasilja koje su bez stana ili bez odgovarajućeg stana, a koje nemaju dovoljno sredstava da samostalno reše stambenu potrebu, dok Zakon o socijalnoj zaštiti eksplicitno postavlja cilj njihove zaštite, oporavka i socijalno-ekonomske reintegracije.

 

Na taj način, ekonomsko osnaživanje prevazilazi okvir socijalne politike i postaje pitanje ostvarivanja osnovnih ljudskih prava.

 

Dodatno, Evropska konvencija o ljudskim pravima, kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, uspostavlja standard da zaštita od nasilja mora biti delotvorna u praksi, a ne samo formalno garantovana. To podrazumeva obavezu države da obezbedi uslove u kojima žrtva zaista može da se izmesti iz nasilnog okruženja, što uključuje i ekonomsku sigurnost.

 

 

Ekonomsko osnaživanje u praksi - proces, a ne jednokratna mera

 

Ekonomsko osnaživanje jeste put za izlazak iz nasilja. Važno je naglasiti da ono nije jednokratna mera, već proces. U takvom kontekstu, ekonomsko osnaživanje se često pojednostavljuje na ideju zapošljavanja. Međutim, svoditi ovaj proces na „pronalaženje posla“ znači zanemariti kompleksnost problema.

 

Ekonomsko osnaživanje podrazumeva: postepeni ulazak ili povratak na tržište rada, razvoj znanja i veština, stabilne i predvidive uslove rada, kao i pravo na samostalno raspolaganje sopstvenim prihodima.

 

Drugim rečima, nije dovoljno da žena „radi“.  Dokaz za to je i činjenica da žrtve ekonomskog nasilja mogu da budu i visoko obrazovane žene koje rade i zarađuju.

 

Upravo zato je neophodna sveobuhvatna i sinhronizovana intervencija svih institucija, kroz različite vidove podrške, a radi razvijanja otpornosti i samostalnosti žrtve. Naime, dok stabilnost znači: „imamo prihode, živimo normalno“, otpornost znači: „ako se porodica 'raspadne', da li mogu da stanem na noge?“. To je ogromna razlika. Zato tek autonomija u pogledu raspolaganja zaradom doprinosi ekonomskoj nezavisnosti, koja se ne meri samo time da li zarađujemo, već time da li možemo da odlučujemo.

 

S druge strane izazov predstavlja i činjenica da žene koje su pretrpele nasilje često ulaze na tržište rada iz izrazito nepovoljne pozicije: sa prekidima u radnom iskustvu, narušenim samopouzdanjem, ali i uz kontinuirane bezbednosne rizike.

 

 

Put ka stvarnoj slobodi - integrisan pristup

 

Ostvarivanje navedenog podrazumeva fleksibilne i prilagođene modele zapošljavanja, kao i integrisanu podršku koja obuhvata više aspekata života. U tom procesu, svaka žena ima drugačiji tempo i različite potrebe. Zato je nužno da i podrška bude fleksibilna i prilagođena što podrazumeva aktivno učešće svih relevantnih institucija.

 

Efikasna podrška žrtvama ekonomskog nasilja, dakle, ne može se svesti na jednu meru ili jednu instituciju. Ona zahteva koordinisan pristup koji uključuje: javno tužilaštvo, centre za socijalni rad, Nacionalnu službu za zapošljavanje, obrazovne institucije, kao i dostupne servise podrške, uključujući i brigu o deci.

 

Bez ovakvog pristupa, postoji rizik da se odgovornost prebaci isključivo na žrtvu, uz očekivanje da samostalno prevaziđe situaciju u kojoj su njeni resursi ozbiljno ograničeni.

 

 

Zaključak

 

Ekonomsko nasilje može stvoriti osećaj potpune zavisnosti, ali je važno naglasiti da izlaz postoji.

 

Čak i kada nisu postojali jednaki uslovi u detinjstvu, čak i kada je zavisnost dugo trajala, uz adekvatnu podršku moguće je postepeno uspostaviti ekonomsku sigurnost i povratiti kontrolu nad sopstvenim životom.

 

Zato je važno  istovremeno delovati na dva nivoa: kroz prevenciju, koja počinje u porodici, i kroz sistemsku podršku, koja omogućava stvarnu zaštitu i oporavak. Samo takvim pristupom moguće je obezbediti da ekonomska nezavisnost postane realna opcija, a ne nedostižan cilj, jer ekonomska nezavisnost nije privilegija - ona je pravo.

 

Možemo da zaključimo da ekonomsko nasilje ne predstavlja marginalni oblik nasilja, već jedan od njegovih ključnih mehanizama. Istovremeno, ekonomsko osnaživanje nije jednostavna mera, već složen proces koji zahteva vreme, podršku i sistemski pristup.

 

Bez stvarne ekonomske nezavisnosti, sloboda izbora ostaje ograničena. Upravo zato, jačanje ekonomskog položaja žena ne treba posmatrati kao dodatnu meru, već kao jedan od osnovnih preduslova za efikasnu zaštitu od nasilja i ostvarivanje prava na život bez njega.