Nevidljivo zagađenje: Kada priroda pati, a mi to i ne primećujemo

Zagađenje se ne svodi na hrpu smeća pored puta. Postoje vidljiva zagađenja, kao što je dim koji kulja iz fabričkog dimnjaka, crna reka koja zaudara i odvraća poglede. Međutim, neka od najopasnijih zagađenja su upravo ona koja se ne vide golim okom, ne osete mirisom niti zvukom. Ipak, ona svakodnevno utiču na naše zdravlje, životnu sredinu i kvalitet života uopšte, iako ih takoreći i ne primećujemo.

 

Često živimo tik uz problem, a da ga i ne vidimo, ili ga prihvatimo kao nešto „normalno”. Kao da smo se navikli na nelagodnost i prestajemo da se pitamo da li je to ispravno. To su nevidljiva zagađenja koja ne osećamo, ne vidimo, ne mirišemo, ali nas tiho i uporno ugrožavaju. I prirodu, i nas same.

 

 

Zagađenje vazduha bez dima

 

I kada nebo deluje vedro, a ulica čisto, vazduh može biti pun opasnih čestica. To su sićušne čestice koje ne vidimo, ne osetimo, ne možemo ih „pomirisati”, ali one prolaze kroz nos, ulaze duboko u naša pluća, i mogu izazvati ozbiljne posledice po zdravlje. Zabluda je da su za zagađenje krive samo velike fabrike. U realnosti, značajni izvori ovih opasnih čestica su:

• stara ložišta i kotlarnice na ugalj,
• automobili, naročito sa dizel-motorima bez neophodnih filtera,
• sagorevanje plastike i guma (često na deponijama),
• grejanje na drva u gustim naseljima, posebno kada nema vetra.

 

U mnogim naseljima u Srbiji godinama se beleže prekomerne koncentracije zagađujućih materija u vazduhu, ali se o tome retko govori, a razlog je najčešće „jer se ne vidi”. Ono što se ne vidi, teško se doživljava kao problem, a još teže se traži rešenje. U skladu sa Zakonom o zaštiti vazduha, Agencija za zaštitu životne sredine nadležna je za praćenje kvaliteta vazduha u Srbiji.

 

 

Zagađena voda

 

Voda iz česme je bistra, hladna, bez mirisa- sve deluje u redu. Nažalost, većina ljudi ne zna kakav je kvalitet vode koju piju- ili su se jednostavno navikli da piju flaširanu vodu bez pitanja „zašto”. Ta ravnodušnost omogućava da se problemi godinama ne rešavaju. U skladu sa Zakonom o vodama, nadležno Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede može privremeno ograničiti pravo na korišćenje određene vode, ako je usled prirodnih pojava dovedeno u pitanje obezbeđivanje količina vode ili ugrožen njen kvalitet, kao i ako korišćenje voda ima za posledicu njihovo zagađenje i ugrožavanje vodnih i priobalnih ekosistema.

 

Zagađenje podzemnih voda može nastati usled:

• nepravilnog odlaganja otpada,
• curenja iz septičkih jama,
• prekomerne i neodgovorne upotrebe pesticida i đubriva u poljoprivredi.

 

Posledice se ne vide odmah, ali se zagađenje taloži godinama pre nego što neko obavi ispitivanje ili digne glas. Zakonom o poljoprivrednom zemljištu predviđeno je vršenje ispitivanja poljoprivrednog zemljišta i vode za navodnjavanje u cilju utvrđivanja količina opasnih i štetnih materija, po programu koji donosi ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

 

 

Buka i svetlosno zagađenje

 

Nema dima, nema smrada – ali nam se puls poveća svaki put kad prođe motor. Ne možemo da zaspimo, jer svetlo sa reklame obasjava naš prozor celu noć. Ili komšijska muzika vibrira kroz zidove. To su primeri zagađenja koje često ne prepoznajemo kao takvo. Buka i svetlosno zagađenje su tihi, ali ozbiljni izvori hroničnog stresa i zdravstvenih problema: nesanice i hroničnog umora, poremećaja koncentracije kod dece, narušenog ponašanja životinja, posebno ptica koje se orijentišu pomoću svetla. Za razliku od drugih oblika zagađenja, od buke i svetlosti često ne možemo da „pobegnemo”- one dolaze kroz zidove, prozore, iz susedne zgrade, sa ulice. Buka i svetlosno zagađenje nevidljivi su stres za ljude i životinje. Od 2021. godine u Srbiji je na snazi Zakon o zaštiti od buke u životnoj sredini, koji uređuje subjekte zaštite životne sredine od buke, mere i uslove zaštite od buke u životnoj sredini, merenje buke u životnoj sredini, pristup informacijama o buci, nadzor i druga pitanja od značaja za zaštitu životne sredine i zdravlje ljudi.

 

 

Zašto je nevidljivo zagađenje opasno?

 

Zato što navedena nevidljiva zagađenja ne prepoznajemo kao zagađenje. Ne doživljavamo ih kao pretnju, ne prijavljujemo ih, ne tražimo rešenja. Zagađenje koje se ne vidi, ne ostavlja trag na garderobi, niti mirisni trag, postaje nevidljivo i za naše razumevanje. Jer, dok ne osvestimo da zagađenje nije samo ono što ostavlja čađ i prljavštinu, nećemo ni pokušati da ga rešavamo.

 

 

Šta možemo da učinimo?

 

• Možemo da se informišemo i pratimo izveštaje o kvalitetu vazduha i vode u svom mestu.
• Možemo da prijavimo sumnjive izvore zagađenja, čak i ako nema vidljivih tragova.
• Možemo da tražimo od lokalne samouprave merenja- za buku, vodu, svetlo.
• Možemo da ne normalizujemo neprijatnosti kao što su buka i svetlost.
• Možemo da se uključimo u građanske inicijative koje se bave zaštitom životne sredine.

 

Da zaključimo: iako se nešto ne vidi, ne znači da ne postoji. Ali ne mora biti tako. Pravo na zdravu životnu sredinu uključuje i ono što se ne vidi odmah. Jer priroda ne viče, već „tiho pati”. A naš zadatak je da je čujemo i zaštitimo je- dok još možemo.