Tajni nadzor komunikacije - gde prestaje zakon, a počinje zloupotreba?

Tajni nadzor komunikacije spada među posebne dokazne radnje, čiju primenu uređuju članovi 161 – 170 Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu ZKP). Ovom merom se predviđa, da sud može odrediti snimanje komunikacije koja se obavlja putem telefona ili drugih tehničkih sredstava, ili nadzor elektronske adrese i zaplenu pisama i drugih pošiljki, a što obuhvata i razgovore koji se vode na ulici, na javnom skupu ili drugom javnom mestu uz magnetofonsko i optičko snimanje. Da bi ova mera bila određena, mora postojati osnov sumnje da je određeno lice učinilo krivično delo, kao i da se dokazi ne bi mogli prikupiti na drugi način ili da bi ovo prikupljanje bilo znatno otežano. Pri tome, zakon propisuje da ovu meru predlaže tužilaštvo uz obrazlaganje ispunjenosti svih uslova, a da o njoj odlučuje sud, donošenjem obrazložene naredbe, a sprovodi je policija, Bezbednosno-informativna agencija ili Vojnobezbednosna agencija. Ova mera može se odrediti ukoliko postoji sumnja da je izvršeno neko od najtežih krivičnih dela, a ista može biti primenjena najviše 3 meseca sa mogućnošću dvostrukog produženja.

Osnovno pitanje koje se može postaviti u vezi sa primenom ove mere jeste kakav je odnos između legitimne i neophodne potrebe društva za smanjivanjem i borbom protiv kriminaliteta i sa druge zaštite ustavnih načela i osnovnih ljudskih prava?

Evropska konvencija o ljudskim pravima i Evropski sud za ljudska prava

Evropska konvencija o ljudskim pravima (u daljem tekstu EKLJP) u članu 8 predvidela je da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske. U stavu 2 istog člana navodi se da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih, što znači da EKLJP dopušta primenu ove mere, ako su, naravno, ispunjeni određeni uslovi. Ti uslovi jesu da je primena ove mere definisana zakonom, da se ista preduzima radi ostvarivanja legitimnog cilja i da postoji proporcionalnost primene. U pogledu odredbi koje zakon u tom smislu mora sadržati su i odredbe koje sprečavaju proizvoljnost i zloupotrebu na taj način što će jasno odrediti katalog krivičnih dela na koja se može primeniti, odredbe o maksimalnom trajanju ove mere, kao i postupak za korišćenje ovih podataka. Prihvatljivo je da se katalog krivičnih dela odnosi samo na dela nacionalne bezbednosti ili sprečavanje nereda i zločina. Pored navedenog potrebno je da postoji i legitimnost cilja, šta podrazumeva da se radi o krivičnom delu koje predstavlja ozbiljnu opasnost po bezbednost države. Na kraju, potrebno je da njena primena bude neophodna u demokratskom društvu da bi se taj cilj ostvario i da postoji mogućnost održavanja određenog stepena privatnog i porodičnog života.

Zakonski okvir i problemi u primeni

Pre svega, uslovi za primenu ove posebne dokazne radnje preširoko su definisani i relativno lako ostvarljivi. Tako je kao neophodan stepen sumnje predviđen osnov sumnje, odnosno da postoji skup činjenica koji samo posredno ukazuje da je određeno lice učinilo krivično delo, pri čemu nije neophodno ni da je delo izvršeno, već se može samo sumnjati da se ono priprema. Ova mera mogla bi se odrediti čak i ako bi krivično delo moglo da bude sprečeno na drugi način, ali bi sud ocenio da bi to bilo otežano ili iziskivalo velike troškove.

Nadalje, primetno je da spisak krivičnih dela na koje se ova mera može primeniti obuhvata više od 50 krivičnih dela pa se postavlja pitanje, s obzirom na to da se radi o meri koja značajno ograničava Ustavom garantovana prava, da li je neophodan katalog sa ovolikim brojem dela sa tako raznovrsnim objektima zaštite? Ukoliko, na primer uzmemo krivično delo Neovlašćeno iskorišćavanje autorskog dela ili predmeta srodnog prava iz čl 199 Krivičnog zakonika (KZ), opravdano možemo posumnjati da se radi o delu koje ispunjava uslove propisane EKLJP, odnosno da se radi o delu kome je zaštitni objekat nacionalna bezbednost ili opšte očuvanje reda i mira i sprečavanje većeg nereda, kao i da se radi o delu iz grupe najtežih krivičnih dela, kako to propisuje domaće zakonodavstvo. Sa druge strane, osnovane su i kritike što među njima nije bilo mesta za krivična dela za izričitim elementima korupcije kao što je Davanje i primanje mita u vezi sa glasanjem iz čl. 156 KZ, koje kao objekt zaštite ima osnovne vrednosti demokratskog društva.

Odredbom člana 164 ZKP propisano je da ako je preduzimanjem posebnih dokaznih radnji prikupljen materijal o krivičnom delu ili učiniocu koji nije bio obuhvaćen odlukom o određivanju posebnih dokaznih radnji, takav materijal se može koristiti u postupku samo ako se odnosi na krivično delo iz člana 162. ovog zakonika. Problem u vezi ove odredbe je u tome što ona otvara mogućnost “zaobilaženja” naredbe suda, jer ako je u toku sprovođenja mere utvrđeno da postoji osnov sumnje da je učinjeno sasvim drugo krivično delo od onoga u vezi koga je sud doneo svoju odluku i ovaj materijal će biti zakonit dokaz. Takođe, izostale su i odredbe o “minimalizaciji” koje predviđaju neka strana zakonodavstva, a koje određuju da se kontakti sa određenim licima, recimo članovima porodice neće se snimati niti postati deo dokaznog materijala, ukoliko nisu u vezi sa izvršenjem krivičnog dela.

Poseban problem predstavlja i to što je predviđeno da ukoliko na osnovu primene mere ne dođe do pokretanja postupka sud može obavestiti lice prema kome je ona primenjena. To znači da sud nema ovu obavezu. Postojanje ovakve odredbe definitivno bi pozitivno uticalo na primenu zakona jer bi licima omogućila da saznaju da je ova mera bila primenjivana i zbog čega, te bi i organ postupka doslednije ispitivao ispunjenost propisanih uslova. U vezi sa tim su i na primer, odredbe o mesnoj nadležnosti, koje u ovim slučajevima, zbog specifičnosti postupka mogu činiti “kaučuk” pojam i dovesti do toga da sudovi ovu meru iznova i iznova određuju na različitim područjima.

Medijska propraćenost, odnosno pravo na dostupnost informacija ovde predstavlja poseban problem. Naime, Zakonom je određeno da podaci o predlaganju, odlučivanju i sprovođenju posebnih dokaznih radnji predstavljaju tajne podatke. Međutim, svedoci smo da su podaci koji su prikupljeni u nekim slučajevima vrlo brzo postali dostupni široj javnosti i to kako njihova sadržina, tako i sve drugo što bi trebalo da predstavlja tajne podatke.

Uz sve već navedene primedbe, primetne su i nesaglasnosti u važečim propisima, te recimo Zakon o BIA, u članu 15 propisuje da obrazloženi predlog za primenu mere predsedniku Višeg suda u Beogradu podnosi direktor agencije (po ZKP meru predlaže isključivo tužilaštvo).

Zaključak

„Živimo u vremenu kada ljudski um mora, više nego ikada od postojanja čovjeka, da nadzire i ukroćuje ubilačku moć svojih sopstvenih tvorevina. Ne neću da govorim o atomskoj bombi i bakteriološkom oružju. Ograničiću se na razorne sile jedne male i, rekli bismo, naivne spravice koje se zove: magnetofon. Bezazlene spravice koja može biti ugrađena u časovnik, u dugme na našoj košulji ili u okvire naših naočara. Neopaženo, da to nikada ne primetimo ta „igračka“ može biti postavljena u naše automobile, naše stanove i spavaće sobe. U stanju je zapravo da nas, na svakom mjestu i u svakoj prilici uhodi i špijunira. Ako bi sud, te i takve, trake prihvatao kao dokaze protiv čovjeka, onda ljudi više ne bi smeli da govore i preostalo bi im, jedino da ćute ili da mrmljaju“ odgovorio je profesor etike na pitanje sudije da li je snimak razgovora osumnjičenog, koji nije znao da je sniman, zakonit dokaz, u romanu Vuka Draškovića - “Sudija”.

Izmene ZKP (stupio na snagu 1.10.2013. godine) i intervencija Ustavnog suda u ovoj oblasti, pa čak i najava izmena ZKP (suštinski samo jednog člana) definitivno jesu pozitivni koraci. Međutim, naša obaveza je da  obezbedimo da razvoj tehnike koji je nedvosmisleno pozitivna tendencija, prati i razvoj prava prilagođen današnjim pravnim standardima. Raskorak koji bi u tom smislu postojao omogućio bi ovoj posebnoj dokaznoj radnji da se pretvori u vrlo efikasan sistem nelegitimne represije. Tehničke mogućnosti, danas više nego ikada, omogućavaju da fikcija Džordža Orvela izražena u romanu 1984. o apsolutnoj kontroli pojedinca, za sve države i društva koje nemaju razvijene mehanizme zaštite ljudskih prava i stabilne institucije čije je delovanje striktno ograničeno zakonom, postane stvarnost.

Generalno gledano, stav naše šire javnosti u najvećoj meri je da ono što se ne tiče nas lično, nije od prevelike važnosti. Međutim, proizvoljnost, fakultativnost i paušalnost zakonskih odredbi kod ovog, evidentno, vrlo važnog pitanja mogu dovesti do toga da se ono itekako počne ticati svakoga od nas. Nesporno je da je primena ove mere neophodna i da ona ima izuzetan značaj u borbi protiv kriminaliteta, ali da li postoji neko ko može reći da Ustavna načela to nemaju? U takvoj situaciji, kada je očigledno da pozitivne zakonske norme u najvećoj meri prevaziđene i nisu u skladu sa EKLJP i praksom Evropskog suda za ljudska prava ostaje nam da se nadamo najdoslednijoj primeni zakonskih normi, sprečavanju svake vrste zloupotrebe i proizvoljnosti i da (do neke nove uspešnije promene odredaba ZKP ) ćutimo i mrmljamo.