Najave događaja

Najave događaja

sweep-63190281920-min.jpg

Rad u javnom interesu i kriterijum odabira osuđenika

Cveta Kajević - Predsednica Osnovnog suda u Vršcu

Izvor fotografije: Pixabay / Mauricio Monteiro Franca

 

 

 


Sudija je dominus litis (gospodar postupka) u sudnici i u očima onih kojima sudi. Da bi to ostao i van suđenja, mora biti dovoljno stručan i posvećen kada odlučuje o nečijem životu, slobodi i imovini, da nađe pravu meru pravednosti i pravičnosti i dovoljno etičan da izabere, gde zakon to dozvoljava, zatvor i novčanu kaznu ili alternativnu sankciju – rad u javnom interesu.


Rad u javnom interesu regulisan je članom 52 Кrivičnog Zakonika, Zakonikom o izvršenju krivičnih sankcija, Pravilnikom o izvršenju kazne zatvora u javnom interesu i dr.


Sudija mora svakom osuđenom licu da pruži šansu da shvati zašto se kažnjava, koje su posledice njegovih postupaka, te da sam osuđenik razvije odgovornost prema društvu i samopoštovanje prema sebi samome. Sudija koji to ne postigne, zatajio je kao profesionalac.


Baveći se ovim pitanjem treba, pre svega, sagledati značaj rada uopšte. Rad za prosečnu osobu predstavlja jednu od najvažnijih socijalnih uloga u životu. Omogućava socijalnu sigurnost, osećaj samoostvarenja, socijabilnosti i životnog blagostanja. Nije slučajno što pojedine ličnosti pokazuju intenciju da se poistovećuju sa svojom poslovnom ulogom i pozicijom. Dakle, rad i zaposlenost uopšte imaju značajan uticaj na doživljaj samopoštovanja uopšte, a sa druge strane, gubitak posla ili nemogućnost njegovog nalaženja, ozbiljno oštećuju individualni osećaj životnog zadovoljstva.


Odnos prema radu kao sistemu vrednosti, u osnovi je kulturološki determinisan i vuče korene iz socijalnog uticaja na jedinku od njenog najranijeg doba. U slučajevima kada to nije učinjeno, ili nije blagovremeno učinjeno na adekvatan način, delovanjem užeg socijalnog miljea, porodice i šire, na društvu je da jedinki omogući adekvatniju inkorporaciju ovog modela.


Alternativne krivične sankcije pojavljuju se kroz kaznenu politiku i praksu, tamo gde zatvorske kazne nisu neizbežne, jedino moguće i jedino primenljive. Sagledavajući prirodu težine krivičnih dela, okolnosti pod kojima su ona učinjena i ličnost svakoga učinioca pojedinačno, pojavljuju se tamo gde bi zatvor predstavljao prestrog odgovor društvene zajednice na pojedince – učinioce krivičnih dela. Sa druge strane, u velikom broju slučajeva zatvorska kazna u praksi nema alternativu.


Sam pojam alternativne krivične sankcije, podrazumeva mere kojima se može realizovati postojeći sistem sankcija, koje se izvršavaju u okviru zajednice i zamenjuju pre svega zatvorske kazne kraćeg trajanja.


Organizaciju i sprovođenje rada u javnom interesu nadzire i sprovodi odeljenje za tretman i alternativne sankcije Uprave za izvršenje zavodskih sankcija. Ministarstvo pravde sarađuje sa Ministarstvom nadležnim za zdravlje, sudom, organizacijama nadležnim za poslove zapošljavanja, drugim državnim organima i organizacijama i organima lokalne samouprave.


Sud koji odlučuje u prvom stepenu pokreće postupak za izvršenje kazne rada u javnom interesu pred organizacionom jedinicom u sastavu Uprave nadležnom za tretman i alternativne sankcije. Tada, poverenik koga odredi Uprava, upoznaje osuđenika sa njegovim obavezama, pravima, vrstom, mestom i obimom rada i uspostavlja kontakte između osuđenog i poslodavca.


Poverenik prati osuđeno lice i opisuje sudu njegovo ponašanje i odnos ovoga lica prema radu. Od tog izveštaja zavisi da li će osuđenik nastaviti sa radom u javnom interesu ili će mu sankcija rada u javnom interesu eventualno biti opozvana i zatvorska kazna izvršena. Povereniku je zabranjeno da poslodavcu kao ni drugim licima, odaje podatke vezane za izvršeno krivično delo zbog koga se nad osuđenikom sprovodi sankcija rada u javnom interesu, a ne sme davati podatke ni o njegovim ličnim i porodičnim prilikama.


Rad u javnom interesu se ne može izreći bez pristanka izvršioca, obavlja se kod pravnog lica – poslodavca, koji se bavi poslovima od javnog interesa i to posebno humanitarnim, zdravstvenim, ekološkim ili komunalnim poslovima. Najčešće se zaključuju memorandumi o saradnji u izvršenju krivičnih sankcija između poslodavca sa jedne strane i Ministarstva pravde sa druge strane. Ovo se najčešće realizuje na osnovu stalnog javnog konkursa za zainteresovane poslodavce ili neposrednom saradnjom sa državnim organima ili organizacijama. Zaključuju se ugovori kojima se definiše vrsta, mesto i obim poslova. U svakom konkretnom slučaju, ugovor se zaključuje sa svakim osuđenikom, ugovor se individualizuje i regulišu se njihove međusobne obaveze u vezi sa obavljanjem rada, raspoređivanjem osuđenog lica na odgovarajuće poslove, određuje se predstavnik koji će pratiti rad osuđenoga i o tome izveštavati poverenika. Ugovor mora sadržati uslove rada, odmora, bezbednosti i zdravlja osuđenika. Njime se reguliše i pravo poslodavca na nakadu eventualne štete prouzrokovane radom osuđenika, a ukoliko izvršilac savesno izvršava svoje obaveze, sud mu sankciju može umanjiti za četvrtinu.


Osuđeni kome je izrečen rad u javnom interesu obavlja ga u slobodno vreme i omogućeno mu je da zadrži svoj posao i dostojanstvo, da nastavi školovanje, da bude sa svojom porodicom, a ne izolovan od nje, a kao najvažnije sprečava se negativan uticaj drugih zatvorenika na njega, kao i to da bude „obeležen“ u svojoj sredini kao izvršilac krivičnog dela. Sa druge strane, ovo je vid besplatnog društveno korisnog rada. Takav osuđenik manje košta državu od onoga koji je u zatvoru, a poslodavac štedi jer ne plaća radnika za obavljeni posao. Naročita prednost ove sankcije je što osuđeni na novčane kazne mogu istu da „odrade“, što posebno pogoduje osuđenicima lošeg materijalnog  stanja.


Ovako se rešava i pitanje preopterećenosti zatvora, jer preopterećenost sama po sebi onemogućava adekvatnu kontrolu, individualno praćenje osuđenika i usmeravanje osuđenika radi postizanja individualne prevencije. To dovodi ne retko do „kriminalne infekcije“ i povećava šanse za povrat, te takva lica često ponavljaju krivična dela. Cilj je stvaranje uslova za lakšu reintegraciju i resocijalizaciju ovih lica u društvo na manje bolan način. Izbegava se „...skup način da se kriminalci učine još gorim“, što naravno nikada nije težnja, ali na žalost jeste izuzetak pri kome se uopšte ne postiže osnovna svrha kažnjavanja, ni specijalna ni opšta.


Zakon ne predviđa pribavljanje posebnog izveštaja o ličnosti i psihičkom stanju osuđenika od strane suda, a što bi svakako bilo celishodno i etički učiniti pre biranja između kazne ili alternativne sankcije i to od strane neuropishijatra. Čak i kada optuženi da svoj pristanak, sud je dužan da prilikom izricanja rada u javnom interesu, utvrdi da li je on spreman za obavljanje takvoga rada. Tada sudu treba pomoć stručnjaka – neuropshijatra, sposobnog da prodre iza spoljašnosti čoveka i uoči njegove tanane vrline, mane ili pak bolesti, da zađe u njegovu suštinu.


Među osobe kod kojih bi se mogla izreći ova mera spadale bi one koje u strukturi svog psihičkog nalaza nemaju neku izraženiju psihopatologiju u užem, psihijatrijskom smislu tog značenja. Osobe sa eventualnim postojanjem neke duševne bolesti, ali i one sa postojanjem druge, teže duševne poremećenosti, kako zbog neadekvatnih mogućnosti uticaja sankcije na njih, tako i potencijalnih problema koji bi se mogli javiti na mestima izvršenja sankcije nisu podobne za sankciju rada u javnom interesu. Naravno da je ova krivična sankcija neprimenjiva i za osobe sa izraženim stepenom izhlapljenja, one sa postojanjem ozbiljne telesne problematike, kao i za one koje su u poodmakloj životnoj dobi. Određene kategorije, kao na primer one kod kojih je tempore criminis (u vreme izvršenja krivičnog dela) konstatovana privremena duševna poremećenost, nisu u osnovi izuzeće za primenu ove mere, kao ni zaostalost duševnog razvoja lakog stepena i bolesti zavisnosti. Кazna rada u javnom interesu svoju primenu bi mogla najviše naći kod osoba čiji psihički nalaz generalno ne odstupa od prosečnog za dob i status, kod onih sa blaže izraženim poremećajem ličnosti i kod određene grupe zavisnika (ukoliko je procenjeno i moguće simultano uz primenu adekvatne mere zaštitnog nadzora).


Prilikom procenjivanja kome izreći sankciju rada u javnom interesu, pomoglo bi više koraka pre samog odlučivanja suda. To je pre svega pribavljanje stručnih zdravstvenih procena, socijalne ankete i drugih sličnih izveštaja. Posebno značajna bi bila procena odnosa osuđenoga prema radu, njegovog ponašanja u društvu, njegovo obrazovanje, veštine, kao i radna biografija. Uz pomoć veštaka i podataka dobijenih od njega samoga, najznačajniju ulogu u donošenju odluke imao bi razgovor sudije sa okrivljenim na pomenute okolnosti, ciljano saslušavanje, uz prethodno pribavljanje mišljenje neuropshijatra. Pri tome, naravno, značajno mesto zauzima izvod iz kaznene evidencije okrivljenoga, iz koga sudija može da zaključi da li ponavljanje krivičnih dela od strane osuđenoga ukazuje na nesposobnost istoga da uči iz sopstvenog negativnog iskustva, a što bi eventualno značilo i eliminisanje svrsishodnosti razmatranja i izricanja sankcije rada u javnom interesu.


Razlog zbog čega se rad u javnom interesu ređe određuje od strane sudije je najčešće taj što se sami poslodavci teže odlučuju da angažuju osuđenike za rad, a opet, razlog tome je i njihova nedovoljna informisanost o mogućnosti angažovanja osuđenika i o prednostima njihovog angažovanja.


Alternativna sankcija rada u javnom interesu predstavlja veliki ispit za sudiju. Za osuđenika ona je alternativa između gubitka slobode i uslovne slobode, između obezvređnosti i samopoštovanja. Ona je njegova šansa za ostanak u sopstvenom životu.

 

Saradnik u pisanju ovog teksta je mr.sc.med.spec.Neuropishijatrije i spec.sudske psihijatrije dr Đurđev Branislav

 

 


 

Ostavite komentar:

Komentar je dodat i čeka odobrenje.

Smernice za objavljivanje sadržaja

Autori i komentatori sadržaja na Platformi Otvorena vrata pravosuđa individualno su odgovorni za sadržaj objavljenih tekstova, informacija i komentara. Ipak, Platfoma će voditi računa da sadržaj bude dozvoljen za objavljivanje u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima i Zakonom o elektronskim medijima.

Neće biti objavljeni sadržaji:

Autori tekstova, informacija i komentara koji su sudije, tužioci, zamenici tužilaca i advokati će postupati u skladu sa Zakonom o sudijama, Zakonom o javnom tužilaštvu, Zakonom o advokaturi i profesionalnim kodeksima.

Sudije, tužioci i zamenici javnih tužilaca neće:

Prijavite se

Pretraga