Radnopravni status pripravnika, praktikanata i specijalizanata

Lica koja po prvi put stiču određeno radno iskustvo, ili moraju da odrade staž u cilju polaganja stručnog ispita, mogu se radno angažovati na nekoliko načina. Zakonom o radu[1] regulisano je zapošljavanje pripravnika, kao i radno angažovanje lica na stručnom osposobljavanju i usavršavanju. Zakon o radu ne poznaje radne prakse, koje nisu regulisane aktuelnim radnim zakonodavstvom još od izmena i dopuna Zakona o radu 2014. godine, kada je ograničen domašaj stručnog osposobljavanja i usavršavanja. Svi ovi režimi rada imaju određene specifičnosti, koje rezultiraju u drastično različitom radnopravnom položaju angažovanih lica, u zavisnosti od ugovora koji zaključe sa poslodavcem.

 

 

Pripravnički radni odnos

 

Pripravnici se nalaze u radnom odnosu na određeno vreme. Samim tim, oni kao zaposleni ostvaruju sva prava koja su uređena Zakonom o radu, kao i drugim propisima. „Poslodavac može da zasnuje radni odnos sa licem koje prvi put zasniva radni odnos, u svojstvu pripravnika, za zanimanje za koje je to lice steklo određenu vrstu i stepen stručne spreme, ako je to kao uslov za rad na određenim poslovima utvrđeno zakonom ili pravilnikom.“ (član 47. stav 1.). Položaj pripravnika je identičan kao položaj drugih zaposlenih (osim potencijalne razlike u osnovnoj zaradi, koja može iznositi najmanje 80% osnovne zarade lica koje obavlja identične poslove, a koje nije u režimu pripravništva). Samim tim, pripravnici ostvaruju pravo i na zaradu, naknadu troškova i ostala primanja, na identičan način kao ostali zaposleni, kao i pravo na ograničeno radno vreme, odmore i odsustva, kolektivna prava radnika. Pripravnicima teče staž penzijskog osiguranja.

 

 

Stručno osposobljavanje ili usavršavanje

 

Lica na stručnom osposobljavanju ili usavršavanju nalaze se na radu van radnog odnosa. Ona potpisuju ugovor o stručnom osposobljavanju, koje podrazumeva radno angažovanje radi obavljanja pripravničkog staža, odnosno polaganja stručnog ispita, kad je to zakonom, odnosno pravilnikom predviđeno kao poseban uslov za samostalan rad u struci (član 201. stav 1.). Ugovor o stručnom usavršavanju zaključuje se radi stručnog usavršavanja i sticanja posebnih znanja i sposobnosti za rad u struci, odnosno obavljanja specijalizacije, za vreme utvrđeno programom usavršavanja, odnosno specijalizacije, u skladu sa posebnim propisom (član 201. stav 2.).

 

Kao što se vidi, položaj lica na osposobljavanju ili usavršavanju, veoma je blizak pripravničkom kada je reč o svrsi učestvovanja u procesu rada. Međutim, lica koja rade po ovom ugovoru ne ostvaruju nijedno pravo po osnovu rada koje je regulisano Zakonom o radu automatski. Poslodavac može licu na stručnom osposobljavanju ili usavršavanju da obezbedi novčanu naknadu i druga prava (član 201. stav 3.). Može, ali ne mora. Ova lica se samim tim nalaze u teškom položaju i naročitom riziku od radne eksploatacije. Sa druge strane, nije jasno zašto je ovaj ugovor opstao u zakonu kada je moguće takve situacije regulisati ugovorom o radu pripravnika. Budući da lica na stručnom osposobljavanju ili usavršavanju nisu u radnom odnosu, ona svakako ne primaju zaradu – čak i kada se poslodavac odluči na isplatu naknade u skladu sa citiranim rešenjem, ono nema karakter zarade. Ovo podrazumeva da se na ova primanja ne primenjuju pravila o obračunu i strukturi zarade iz Zakona o radu, ne postoji minimalna cena rada (minimalna zarada), nema uvećanja zarade za prekovremeni rad ili rad noću, i slično. Isto se odnosi na sva ostala primanja i naknade troškova na koja pravo imaju zaposleni. Ali i na druga prava koja određuju kvalitet uslova rada, kao što su pravo na ograničeno radno vreme, odmore i odsustva, bilo koje od kolektivnih prava radnika. Ovim licima ne teče staž penzijskog osiguranja.

 

 

Radne prakse

 

Praktikanti nisu regulisani Zakonom o radu, niti bilo kojim drugim propisom. Praktikant je lice koje stiče svoja prva radna iskustva u određenom zanimanju, bez obzira na to da li je u pitanju prvo zaposlenje u stečenom stepenu kvalifikacija. Praktikant se dakle razlikuje od pripravnika, ali i od lica na stručnom osposobljavanju i usavršavanju (iako, kako je već napomenuto, nema prepreke da se svi ovi oblici rada objedine u proširenoj definiciji pripravnika). Lica na radnoj praksi mogu biti starija ili mlađa, formalnog obrazovanja za zanimanja na kojima rade, ili ne. Često se dešava da sa pojavom novih zanimanja ne postoji formalno obrazovanje - ovo se naročito odnosi na nova kreativna zanimanja koja se vrše pomoću informaciono-komunikacionih tehnologija. Praktikant može biti i lice koje se bavi nekim klasičnim zanimanjem, a koje želi da stekne određeno radno iskustvo bez obzira što mu ono nije potrebno za polaganje stručnog ispita, ili sticanje neke posebne kvalifikacije ili specijalizacije. Iako postoji potreba za regulisanjem ovog oblika rada, dosadašnji pokušaji da se reguliše uglavnom su se - dosta iracionalno - svodili na usvajanje posebnog zakona o radnim praksama, koji nije bio dovoljno kvalitetan i koji je u dve različite verzije povlačen iz procedure nakon obavljene javne rasprave.

 

 

Program „Moja prva plata“

 

Uredbom o programu podsticanja zapošljavanja mladih „Moja prva plata“[2] u pravni sistem Srbije uveden je još jedan oblik radnog angažovanja lica bez prethodnog radnog iskustva. „Moja prva plata“ predstavlja jedinstven normativni poduhvat u kojem je podzakonskim aktom uveden potpuno novi režim rada, koji je u oštroj nesaglasnosti sa Zakonom o radu, kao i međunarodnim standardima rada na čije se poštovanje Republika Srbija obavezala (detaljna normativna analiza može se naći ovde). Između ostalog, trebalo bi pomenuti da se ovaj rad plaća niže od minimalne zarade, da nema ograničenja radnog vremena, ne postoji pravo na odmore i odsustva, da je lice u ovom režimu rada lišeno praktično svih prava po osnovu rada, dok je njegov rad za poslodavca besplatan jer naknadu i doprinos za slučaj povrede na radu i profesionalne bolesti plaća Nacionalna služba za zapošljavanje. U skladu sa ovim rešenjima, angažovanom licu ne teče staž penzijskog osiguranja.

 

 

Volontiranje

 

Nasuprot opisanim režimima rada, postoji o mogućnost volontiranja, koja je uređena posebnim Zakonom o volontiranju[3]. Prema ovom zakonu (član 2. stav 1.) volontiranje je organizovano dobrovoljno pružanje usluge ili obavljanje aktivnosti od opšteg interesa, za opšte dobro ili za dobro drugog lica, bez isplate novčane naknade ili potraživanja druge imovinske koristi. Postoji i dugoročno volontiranje, ono koje je duže od 10 časova nedeljno, najkraće tri meseca bez prekida. Takođe, pod volontiranjem se neće smatrati vreme provedeno na stručnom osposobljavanju i usavršavanju ili na praktičnom radu bez zasnivanja radnog odnosa, kao ni vreme provedeno u radu van radnog odnosa (član 3. tačke 1. i 2.). Jasno je pri tome da volontiranje ne može biti ni rad u radnom odnosu. Tako kako je volontiranje definisano, ima samo blage dodirne tačke u odnosu na radno pravo, pre svega zbog činjenice da volonter ulaže neki rad. Taj rad je međutim specifičan - on se ne vrši radi ostvarivanja zarade, nije vezan za sticanje profita, već je usmeren ka nekom kolektivnom, opštem dobru, dakle manifestuje se kao društveno koristan rad, u skladu sa zakonskom definicijom. Članom 8. Zakona o volontiranju izričito je zabranjena zloupotreba volontiranja u komercijalne svrhe: „Zabranjeno je organizovanje volontiranja u cilju sticanja dobiti. Zabranjeno je volontiranje kojim se zamenjuje rad koji obavljaju lica u skladu sa propisima o radu.“ Zbog toga na volontere nije ni moguće primeniti opšta pravila radnog prava, osim onih načela koja se nesumnjivo nameću prilikom svake vrste rada (zabrana prinudnog i robovskog rada, zabrana zloupotrebe dečijeg rada, i slično).

 

Volonter ima pravo na naknadu troškova volontiranja, odnosno u vezi sa volontiranjem, koji su izričito navedeni zakonom (član 10. stav 2.), za: radnu odeću i sredstva i opremu za ličnu zaštitu volontera; putovanja, smeštaj i ishranu volontera i drugih troškova koji nastanu u vezi sa izvršavanjem volonterskih usluga i aktivnosti; lekarske preglede obezbeđene za potrebe volontiranja; obuke za obavljanje volonterskih usluga i aktivnosti; premije osiguranja isplaćene za slučaj povrede ili profesionalne bolesti tokom volontiranja, odnosno novčane naknade u svrhu osiguranja od odgovornosti za štetu nastalu kod organizatora volontiranja ili trećeg lica; isplatu džeparca, kod dugoročnog volontiranja, čiji mesečni iznos ne može biti veći od 30% od neto iznosa minimalne mesečne zarade za puno radno vreme u Republici Srbiji.

 

Međutim, u zakonodavstvu se mogu naći i primeri „posebnog“ volontiranja koje je uređeno raznim propisima, a čija je nesaglasnost sa Zakonom o volontiranju evidentna. Primeri ovakvog volontiranja mogu se naročito pronaći u pravosuđu:

 

• Zakon o advokaturi[4]: uvode se takozvani „advokatski pripravnici volonteri“ (član 62.) na koje se shodno primenjuju odredbe o advokatskim pripravnicima, ali i posebni propisi o volonterskom radu. Ovim „pripravnicima“ su zakonom izričito uskraćeni pravo na zaradu i ostala prava iz radnog odnosa.

• Zakonom o uređenju sudova[5] članom 69. uređen je status „volontera“, još jednostavnije u odnosu na Zakon o advokaturi: „Diplomirani pravnik može biti primljen na obuku u sud radi sticanja radnog iskustva i uslova za polaganje pravosudnog ispita bez zasnivanja radnog odnosa (volonter).“ Osim što je sporna sa stanovišta uskraćivanja osnovnih prava radnika, kao i suprotna Zakonu o volontiranju, ova odredba je potpuno nedorečena na način da je nemoguće - osim ekstenzivnim tumačenjem postojeće norme - utvrditi radnopravni status ovih „volontera“.

• Zakonom o javnom tužilaštvu[6] u članu 137. je doslovce ponovljena odredba iz člana 69. Zakona o uređenju sudova, osim što je reč „sud“ zamenjena sa „javno tužilaštvo“ i promenjen je redosled reči u rečenici. Za ovo rešenje važi sve što je napisano za prethodno.

 

Nejasno je kako je moguće „volontirati“ u profitnim advokatskim kancelarijama, ili za potrebe rada sudova i javnih tužilaštva, budući da je to direktno kršenje citiranog člana 8. Zakona o volontiranju, i protivno prirodi volonterskog rada. Potrebno je ovakav režim rada nazvati drugačije, ili temeljno redefinisati pojam volontiranja. Po svemu sudeći druga opcija je trenutno realnija, budući da je postojalo nekoliko pokušaja pisanja novog zakona kojim bi se regulisalo volontiranje - za sada nijedan od njih nije odmakao dalje od radne verzije, niti je dospeo na javnu raspravu.