Najave događaja

Najave događaja

Izvor fotografije: Andy Leung HK / Pixabay

 

 

 

„Sloboda mišljenja i sloboda izražavanja su neophodni uslovi za potpuni razvoj ličnosti. One su od suštinskog značaja za svako društvo. One čine kamen temeljac svakog slobodnog i demokratskog društva. Dve slobode su blisko vezane, pri čemu je sloboda izražavanja ta koja služi kao sredstvo za razmenu i razvoj mišljenja. Sloboda izražavanja je neophodan uslov za ostvarivanje principa transparentnosti i odgovornosti koje su, zauzvrat, od suštinskog značaja za unapređenje i zaštitu ljudskih prava“ (Opšti komentar 34 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima iz 2011. godine).

 

Sloboda mišljenja i sloboda izražavanja smatraju se jednim od najosnovnijih ljudskih prava, odmah iza krucijalnih i esencijalnih prava (na život, slobodu i drugih) te su deo velikog broja međunarodnih dokumenata, koji su ovim pravima čoveka dali izuzetan značaj. Ove slobode se nalaze na visokom mestu na lestvici prava neophodnih za individualnu autonomiju pojedinca i njegovo dostojanstvo, ali i nadalje kao suštinski važne za celokupno društvo i kao temelj njegove slobode i demokratije. Njihovim propisivanjem, najednostavnije rečeno, želelo se osigurati, kako pravo na dobijanje, tako i sa druge strane i pravo na „stvaranje“, izražavanje i prenošenje mišljenja i informacija. Slobodu izražavanja Evropski sud za ljudska prava opisao je kao jedan od bitnih temelja demokratskog društva i jedan od osnovnih uslova za njegov napredak i za samoostvarenje svakog pojedinca.

 

Naglašavanje značaja ovih prava započeto je Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima, koju je proglasila Generalna skupština Ujedinjenih nacija 1948. godine, kod koje je u 19. članu navedeno da „Svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, što obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog svog mišljenja, kao i pravo da traži, prima ili širi obaveštenja i ideje bilo kojim sredstvom i bez obzira na granice“. Ova deklaracija je od izuzetnog značaja na buduće obavezujuće pravne instrumente, jer je u određenom smislu dala okvir i smernicu njihovog razvoja, te i pravnom instrumentu koji se može okarakterisati kao najsveobuhvatniji i najznačajniji u tom pogledu i to: Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima (iz 1966. godine) zajedno sa opštim komentarima donošenim u kasnijem periodu, ali i Međunarodnom paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (iz 1966. godine), Američkoj konvenciji o ljudskim pravima (iz 1969. godine), Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima (iz 1953. godine) i Afričkoj povelji o ljudskim pravima i pravima naroda (iz 1981. godine).
    
Tako je u navedenom pravnom dokumentu obim zaštite dosta proširen kako u pogledu obuhvata, jer štiti praktično sve vrste izražavanja, kako verbalnu, tako i neverbalnu komunikaciju, odnosno govorni, pismeni i znakovni jezik, kao i slike i umetnička dela, odnosno bilo koju formu koju pojedinac smatra najpogodnijom ili najefikasnijom, tako i u pogledu inteziteta, jer štiti izraze koji mogu šokirati ili uznemiriti, ali i one koji se smatraju uvredljivim i provokativnim.

 

Međutim, ono što takođe treba naglasiti jeste i da se ne radi o apsolutnom pravu, odnosno da ono pod određenim okolnostima može biti ograničeno za razliku od nekih drugih prava kao što su pravo na život ili zabrana mučenja. Tako je u Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima, u čl. 19 navedeno i da „ova prava mogu biti podvrgnuta izvesnim ograničenjima, ali koja, moraju biti izričito određena zakonom, a potrebna su iz razloga:


a) poštovanja prava ili ugleda drugih lica;


b) zaštite državne sigurnosti, javnog reda, javnog zdravlja i morala“. Nadalje, odnosno čl. 20 ovog dokumenta propisani su i uslovi isključenja slobode govora koji se odnose na propagiranje rata i pozivanja na nacionalnu, rasnu i versku mržnju. Takođe je bitno napomenuti i da određene vrste izražavanja mogu biti u potpunosti isključene iz ovog prava van zaštite. Tako je Evropski sud za ljudska prava u potpunosti isključio iz delokruga ovog prava neke oblike antisemitskog (negiranje holokausta) i ekstremističkih izraza, kao i podsticanje na nasilje. U tom smislu, praksa međunarodnih institucija oblikovala je stav da se osnovanost ograničavanja slobode izražavanje ceni obzirom na tzv. „trodelni test“ u oviru koga se postavlja pitanje ispunjenosti tri uslova i to: da li je ograničavanje sadržaja propisano zakonom, teži legitimnom cilju i na kraju, neophodno i proporcionalno ispunjenju cilja kome se teži.

 

Sloboda mišljenja i sloboda izražavanja u savremenom društvu ne bi bile ostvarljive bez odredbi koje se bave zaštitom medija i novinara, a obzirom da su sa istima u tesnoj vezi, odnosno u jednom delu predstavljaju način njihovog ostvarivanja. Taj značaj prepoznao je Opšti komentar br. 34 Pakta o građanskim i političkim pravima, koji je, iako ne jedini međunarodni dokument koji je razrađivao ove odredbe, dao izuzetan doprinos u tom pogledu. Tako se u ovom dokumentu u nizu početnih odredbi koje se odnose na novinarstvo i medije, pre svega ističe vrednost novinarstva za ljudska prava i demokratsko društvo, tako što se, između ostalog, navodi da je „Slobodno saopštavanje informacija i ideja o javnim i političkim pitanjima između građana, kandidata i izabranih predstavnika od suštinskog je značaja“. Slede odredbe koje se bave zaštitom ovih prava, obimom i drugim pitanjima od značaja te se navodi: „Кažnjavanje medija, izdavača ili novinara isključivo zbog kritičnosti vlade ili političkog društvenog sistema koji vlada zastupa nikada ne može biti smatrano nužnim ograničenjem slobode izražavanja“. Slobodna štampa i drugi mediji mogu da komentarišu javna pitanja bez cenzure ili ograničenja i da informišu javno mnjenje. Svoje zadatke mediji mogu uspešno obavljati samo ako su slobodni, bez cenzure i ograničenja, a novinari bez straha od odmazde napada i pritisaka ili bilo kakvih oblika zastrašivanja i uznemiravanja i posebnog osiguranja prava da ne otkrivaju svoje izvore. Ukoliko do napada, ipak i dođe, njih treba energično i blagovremeno istražiti. Pored navedenog širi se i krug lica koji se štite navedenim normama, tako što se pored profesionalnih novinara štite i analitičari, blogeri i drugi koji se bave oblicima samoobjavljivanja u štampi, na internetu ili bilo gde drugde. U vezi sa tim, obaveze države su da preduzme sve neophodne korake da obezbedi nezavisnost novinara i medija, da garantuje nezavisnost medija i da ne ugrožava finansiranje istih: „Države članice treba da uvedu efikasne mere za zaštitu od ciljanih napada i ućutkivanja onih koji ostvaruju svoje pravo na slobodu izražavanja“.

 

Naša zemlja ratifikovala je najveći broj citiranih akata i time preuzela na sebe sprovođenje istih kroz negativne i pozitivne obaveze. Međutim, danas, u trenutku kada je proteklo više od pola veka od usvajanja najznačajnijeg međunarodnog dokumenta u ovoj oblasti i njegove ratifikacije u našoj zemlji, svedoci smo velikog broja pritužbi u vezi sprovođenja prava iz naslova teksta, te se, u vezi sa tim, postavlja niz pitanja: koliko se zaista odmaklo sa primenom međunarodnih pravnih standarda u ovoj oblasti, da li je to dovoljno i da li se takva situacija može poboljšati, kao i da li je u slučaju da je do cenzure zaista i došlo, ona ispunjavala standard iz tzv. „trodelnog testa“?

 

Кakvo je vaše mišljenje u vezi ovih pitanja? Biće mi drago da svoj odgovor date u komentaru teksta.
 

 

Ostavite komentar:

Komentar je dodat i čeka odobrenje.

Smernice za objavljivanje sadržaja

Autori i komentatori sadržaja na Platformi Otvorena vrata pravosuđa individualno su odgovorni za sadržaj objavljenih tekstova, informacija i komentara. Ipak, Platfoma će voditi računa da sadržaj bude dozvoljen za objavljivanje u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima i Zakonom o elektronskim medijima.

Neće biti objavljeni sadržaji:

Autori tekstova, informacija i komentara koji su sudije, tužioci, zamenici tužilaca i advokati će postupati u skladu sa Zakonom o sudijama, Zakonom o javnom tužilaštvu, Zakonom o advokaturi i profesionalnim kodeksima.

Sudije, tužioci i zamenici javnih tužilaca neće:

Prijavite se

Pretraga