Poverenje u sudstvo

Autor fotografije: Bernard Hermant

Građani Srbije su nezadovoljni stanjem u sudstvu i smatraju da se ne sudi po zakonu. Traže od sudija da budu pravični, kako prema seljaku, tako i prema gospodinu.

 

Ni po babu, ni po stričevima, već po zakonu

 

Poverenje je vera da će se ljudi ili institucije ponašati u skladu sa pravilima zato što dele zajedničke vrednosti koje su kasnije pretvorili u zakone i norme. Nasuprot tome, nepoverenje podrazumeva negativna očekivanja od drugih i donosi neizvesnost. U ovom slučaju, od sudija.  

 

Većina ljudi u Srbiji nema poverenje u sudstvo. I tako je barem četiri godine, što ne ohrabruje. U proseku od 2015. do 2018. godine, tek nešto više od trećine građana (37%) ima poverenje u sudstvo, dok 60 odsto nema, pokazuju rezultati Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.

 

Situacija je najlošija u glavnom gradu. Prema istraživanju iz 2018. godine, čak 64 odsto Beograđana nema poverenje u sudstvo, što je za pet odsto više nego u Vojvodini i za osam više nego u Centralnoj Srbiji. Muškarci i žene skoro podjednako nemaju poverenje u sudstvo.

 

 

Slični su nalazi i prema drugom istraživanju. Ogromna većina građana ima veoma negativno mišljenje o pravosuđu – da je neefikasno (84%), da zavisi od političkih i drugih interesnih grupacija (83%), da je pristrasno (82%) i da je neprofesionalno (72%). 

 

Pretrpani, spori, neefikasni, takva je slika sudstva u Srbiji. Međutim, nije ništa bolje ni u regionu, ako je za utehu. Srbija je na drugom mesto po poverenju u sudstvo, odmah nakon Crne Gore gde skoro polovina građana veruje sudstvu. Ali je svuda nepoverenje veće od poverenja.

Verovatno će većina reći da nepoverenje u sudstvo nije nova vest, a da se o reformi i boljem pravosuđu govori baš dugo. I to je tačno, ali nije bezopasno. Kada je pad poverenja u institucije tako veliki da vodi osećanju nezaštićenosti, onda građani uzimaju zakon u svoje ruke.

 

Takvo stanje nije nepoznato Srbiji. Udruženje Sveti Sava iz Lazarevca već godinama javno osuđuje ljude za koje veruje da prodaju drogu na ulicama i spremni su da se fizički obračunaju sa bilo kim. Slično je i u Aranđelovcu. Kažu ljudi da institucije ne rade svoj posao.

 

Efikasno, otvoreno i dostupno pravosuđe za sve je glavna stvar za približavanje pravde građanima. Stručna javnost i obični ljudi žele baš takvo pravosuđe, samo o istom cilju govore drugačijim jezikom.

 

Tokom leta pričao sam sa preko 100 ljudi iz 15 gradova Srbije o pravosuđu. Gorka knedla u grlu ostala je nakon reči običnog čoveka da „pravde nema danas” i da „ko ima para i ko može da plati dobrog advokata, ko ima uticaj na tužilaštvo, na sudije, taj će da uspe u svemu i taj može sve.”

 

Dostižna pravda je san običnih ljudi koji realno nisu zahtevni u zamišljanju „idealnog” sudije. Kažu da mora da bude „istinoljubljiv, pravdoljubiv, interesuje se za svoj posao, da se može reći da mu je to strast u životu”, ali i dodaju da je „dobro plaćen i poštovan u društvu”.

 

Građani su se setili i zakletve sudije da će „služiti samo istini i pravdi” i kažu da je to sasvim dovoljno. Dodaju da bude „pravičan, kako prema seljaku, tako i prema gospodinu” i da nikako ne sme da sudi po „prijateljstvu i stranci”.

 

Stručna javnost to isto traži. U nedavnoj debati o ustavnim amandmanima bezbroj puta se ponovilo nezavisno sudstvo, samostalnost tužilaštva, depolitizacija pravosuđa. Ostvarivanje ovih principa povećavalo bi poverenje u institucije i jača društvo koje deli demokratske vrednosti.