Gde je transparentnost u nacrtima zakona o radu pravosuđa?

Analiza nacrta zakona o pravosuđu pokazuje da unapređenje transparentnosti rada pravosuđa nije visoko na lestvici prioriteta reforme pravosudnog sistema.

Javna rasprava u vezi sa setom nacrta zakona o pravosuđu je u toku i traje do 15. januara 2023. godine. Prevashodni cilj donošenja zakona je usklađivanje sa izmenama Ustava iz februara 2022. godine, odnosno da se pravosudnim organima obezbedi veća nezavisnost i unapredi njihov položaj. U nacrtima zakona se nalazi niz rešenja kojima bi trebalo ovo postići, poput proširenja ovlašćenja Visokog Saveta sudova (VSS) i Visokog saveta tužilaštva (VST, raniji naziv Državno veće tužilaca - DVT). Predlagači zakona i članovi radnih grupa za donošenje zakona su na javnoj raspravi održanoj 10. januara 2023. godine u Beogradu imali uglavnom reči hvale za nacrte zakona, međutim učesnici javne rasprave imali su zamerke na nacrte, posebno u domenu uticaja izvršne vlasti na izbor sudija i tužilaca, kao i buduću samostalnost u radu VSS-a i VST-a. Predstavnici organizacije Partneri Srbija su prisustvovali javnim događajima održanim u okviru javne rasprave i podneli pisane komentare na nacrte zakona. Nacrte zakona smo analizirali prvenstveno iz ugla unapređenja transparentnosti pravosuđa, imajući u vidu da naša istraživanja, ali i istraživanja kolega iz civilnog sektora ukazuju da je pravosuđe nedovoljno transparentno. Zaključak je da se u nacrtima zakona samo načelno predviđa javnost u radu pravosudnih organa.

Pa tako, Nacrtom Zakona o uređenju sudova u članu 9. predviđena je javnost, međutim Nacrt sadrži samo načelnu odredbu da je raspravljanje pred sudom javno. Smatramo da je propuštena prilika da se u ovom Zakonu detaljnije uredi pitanje proaktivne i reaktivne transparentnosti, odnosno obaveze objavljivanja informacijama od strane pravosudnih organa kako samostalno tako i po zahtevima i upitima novinara i građana. Problemi u oblasti nedostatka transparentnosti pravosuđa, pre svega one proaktivne prepoznati su Komunikacionom strategijom VSS i sudova, još 2018. godine. Nažalost, u praksi je za poslednje četiri godine malo toga urađeno. Istraživanje Partnera Srbija u pogledu dostupnosti informacija o radu sudova i tužilaštava je pokazalo da ne postoji ujednačen pristup u komunikaciji sudova, bilo da se radi o informacijama koje su dostupne na sajtovima ovih institucija, odgovaranju na zahteve za pristup informacijama od javnog značaja, ili direktnoj komunikaciji i saradnji sudova i tužilaštava sa medijima. Ovo istraživanje je pokazalo i da komunikacija, bilo ona usmena ili pisana, najviše zavisi od pojedinaca koji su unutar sudova zaduženih za komuniciranje sa javnošću.

Kako bi se prevazišao problem da dostupnost i kvalitet informacija zavisi od volje i predanosti radu pojedinaca neophodno je zakonom predvideti obaveze objavljivanja i saopštavanja javnosti informacija o radu sudova i tužilaštava. Takođe, u Komunikacionoj strategiji VSS i sudova iz 2018. godine, prepoznat je problem nedostatka osoba koje bi se unutar sudova bavile isključivo komunikacijom sa javnošću. Kao rešenje u Strategiji se navodi profesionalizacija ove vrste zaposlenih, te razdvajanje drugih upravnih i sudskih poslova, tako da osoba zadužena za komunikaciju ne bude osoba koja je u sudu zaposlena kao sudija, ili na nekom drugom radnom mestu. Nacrtom Zakona o uređenju sudova nije rešeno ovo pitanje, već su ovi poslovi ostali u domenu sudske uprave, što znači da će u praksi ovo i dalje biti sporedno zaduženje zaposlenih u sudovima. Komunikaciona strategija nije obavezujući pravni akt, niti je u praksi dovela na bilo koji način do sistemskog unapređenja prakse sudova u oblasti transparentnosti, stoga smatramo da je neophodno problem nedovoljne transparentnosti detaljnije urediti kroz pravosudne zakone.

Malo je bolja situacija u pogledu transparentnosti izbora članova VSS i VST jer se nacrtima zakona predviđa da su sednice na kojima se predstavljaju kandidati za članove saveta javne kao i da se prenose putem medija. Međutim, to nije jedina funkcija ovih saveta, imajući u vidu njihova proširena ovlašćenja kao i činjenicu da biraju sudije i tužioce. U pogledu ovih ostalih (ne manje važnih ovlašćenja) samo se načelno propisuje javnost u radu ovih tela, dok se ne propisuje kako će ta javnost u radu biti obezbeđena. Ovo je problematično jer je praksa pokazala da nije uvek moguće prisustvovati sednicama ovih tela čak i kada je to zakonima dopušteno.

U toku 2021. godine organizaciji Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS) je bilo onemogućeno prisustvovanje sednicama VSS i DVT. DVT uopšte nije odgovorio na zahtev organizacije da prisustvuje sednicama, dok je VSS kao razlog za uskraćivanje pristupa sednicama naveo poštovanje epidemioloških mera. U tom trenutku u javnom sektoru sem u zdravstvenim ustanovama nisu bile na snazi posebne mere koje bi ograničile prisustvo javnosti, a da je postojala volja ovaj problem je mogao biti rešen organizovanjem sednica u većem prostoru. Bez obzira na razloge za isključivanje javnosti sa pomenutih sednica VSS ili njihovu opravdanost, ovaj problem je moguće prevazići video prenosom sednica VSS i VST po ugledu na rešenja iz nacrta zakona koja omogućavaju prenos sednica za izbor članova saveta, kao i prenos sednica Narodne Skupštine.

Zbog svega navedenog smatramo neophodnim da u nacrte zakona budu unete odredbe koje bi na detaljniji način propisivale obaveze u pogledu transparentnosti pravosudnih organa kao i sankcije za nepoštovanje ovih odredbi. Preduslov za povećanje poverenja građana u rad pravosuđa, kao i za unapređenje nezavisnosti pravosudnih organa je unapređenje transparentnosti. Približavanje pravosuđa društvu zahteva da se pravosudni sistem otvori i nauči kako da komunicira sa građanima. Stoga, nije dovoljno da transparentnost bude samo proklamovana vrednost i pitanje dobre volje pojedinaca u pravosuđu. Ukoliko u nacrtima zakona ostane samo načelna transparentnost možemo očekivati nastavak zatvaranja pravosudnih organa, a posledično i povećanje nepoverenja građana u pravosudni sistem Srbije.