Dom kao prepreka: zašto je pristupačno stanovanje i dalje nedostižno za mnoge osobe sa invaliditetom u Srbiji?

Za mnoge osobe sa invaliditetom u Srbiji dom i njegovo neposredno okruženje nisu samo mesto stanovanja, već i prostor u kojem se svakodnevno susreću sa arhitektonskim, komunikacijskim i drugim preprekama koje ograničavaju njihovu samostalnost i puno učešće u društvu.

 

Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom, koju je Republika Srbija ratifikovala 2009. godine, obavezuje državu da preduzima odgovarajuće zakonodavne, administrativne i druge mere radi obezbeđivanja jednakog pristupa stanovanju, kroz primenu načela pristupačnosti, zabrane diskriminacije, podrške samostalnom životu i uključivanju u zajednicu. Pristupačnost stanovanja ne predstavlja samo tehničko ili arhitektonsko pitanje. Ona je jedan od osnovnih preduslova za ostvarivanje brojnih drugih ljudskih prava, uključujući pravo na obrazovanje, rad, zdravstvenu zaštitu, porodični život, političko učešće i aktivno uključivanje u društvenu zajednicu. Dom koji nije pristupačan može postati prva prepreka ostvarivanju svih ovih prava, zbog čega obezbeđivanje pristupačnog stanovanja predstavlja jednu od ključnih obaveza države u sprovođenju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom.

 

Uprkos postojanju relativno razvijenog zakonodavnog okvira, pristupačno stanovanje u Srbiji i dalje predstavlja ozbiljan izazov za veliki broj osoba sa invaliditetom. Umesto da se zasniva na sistemskim rešenjima, ostvarivanje prava na pristupačno stanovanje često zavisi od dugotrajnih administrativnih postupaka, značajnih finansijskih izdvajanja i pojedinačnih inicijativa.

 

 

Problem nepristupačnog stanovanja je statistički nevidljiv

 

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iz poslednjeg popisa u Srbiji živi preko 350.000 osoba koje imaju teškoće u obavljanju svakodnevnih aktivnosti (vid, sluh, hodanje, pamćenje, komunikacija, samostalna briga o sebi). Kada se ovi demografski podaci ukrste sa strukturom stambenog fonda u Srbiji, dolazi se do zabrinjavajućih zaključaka. Najveći deo stambenih zgrada u zemlji građen je u drugoj polovini XX veka, u periodu kada standardi pristupačnosti nisu bili deo arhitektonskih i urbanističkih planova. Zgrade niske i srednje spratnosti (do četiri sprata) građene u tom periodu najčešće nemaju ugrađene liftove, a na ulazima je najčešće stepenište. Ni višespratne zgrade sa liftovima često nisu u potpunosti pristupačne (uska vrata lifta, međunivoi, pragovi, mali podesti, nepristupačni prilaz liftu). Taktilne oznake nisu postojale ni do prilaza zgradama ni u samim zgradama.

 

Srbija nema objedinjeni informacioni sistem koji povezuje podatke o osobama sa invaliditetom sa podacima o pristupačnosti stanova i stambenih zgrada. Samim tim, nije moguće pouzdano proceniti koliki broj ljudi živi u nepristupačnim uslovima. Ova "statistička nevidljivost" otežava kreiranje ciljanih lokalnih strategija i budžetskih linija za uklanjanje barijera, kao i praćenje efekata javnih politika usmerenih na unapređenje pristupačnog stanovanja.

 

 

Pristupačnost stanovanja u Srbiji: između propisa i prakse

 

Iako Srbija raspolaže relativno razvijenim zakonodavnim i tehničkim okvirom za obezbeđivanje pristupačnosti stanovanja, jaz između propisa i njihove primene u praksi i dalje predstavlja jedan od najvećih izazova.

 

Pored opštih antidiskriminacionih pravila, na snazi su i posebni tehnički propisi koji uređuju pristupačnost izgrađenog okruženja, uključujući objekte i javne površine. Najvažniji su: Zakon o planiranju i izgradnji, Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, Pravilnik o tehničkim standardima planiranja, projektovanja i izgradnje objekata, kojima se osigurava nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, deci i starim osobama. Propisi ne ostaju samo na načelnim odredbama, već sadrže precizne zahteve, kao na primer: maksimalni nagib rampi, minimalnu širinu prolaza i vrata, dimenzije liftova, prostor za okretanje invalidskih kolica, taktilne oznake, pristupačne zajedničke delove zgrade i sanitarne čvorove, obeležavanje parking mesta. Iako su ovi zahtevi zakonski obavezujući, njihova primena je nedosledna, a kontrola često slaba.

 

Problemi u ostvarivanju pristupačnosti odnose se najčešće na stambene zgrade izgrađene pre uvođenja savremenih tehničkih standarda, ali se u praksi javljaju i kod novijih objekata koji, uprkos tome što su građeni u vreme važenja propisa o pristupačnosti i dobili su upotrebnu dozvolu, i dalje sadrže arhitektonske barijere koje osobama sa invaliditetom otežavaju ili onemogućavaju samostalno korišćenje zajedničkih delova zgrade.

 

Pravni mehanizmi za otklanjanje nepristupačnosti razlikuju se u ovim situacijama. Kod novoizgrađenih objekata pitanje pristupačnosti pre svega se postavlja kroz odgovornost investitora, projektanata, izvođača radova i nadležnih organa koji kontrolišu usklađenost objekta sa propisanim tehničkim standardima. Kod postojećih zgrada najčešće se radi o naknadnom prilagođavanju zajedničkih delova objekta koje često zavisi od javnih programa podrške ili finansijskih mogućnosti i dobre volje stanara.

 

 

Između prava i saglasnosti stanara

 

Kada osoba sa invaliditetom koja živi u zgradi izgrađenoj pre uvođenja savremenih standarda želi da ugradi rampu, kosu podiznu platformu ili drugo tehničko sredstvo koje omogućava nesmetan pristup zgradi, često se suočava sa složenom procedurom propisanom Zakonom o stanovanju i održavanju zgrada. Budući da se takvi radovi najčešće izvode na zajedničkim delovima zgrade - poput ulaza, stepeništa ili hodnika - njihova realizacija u praksi podrazumeva donošenje odgovarajuće odluke stambene zajednice. Iako je važeći zakon olakšao postupak smanjenjem potrebne većine za donošenje odluke, otpor pojedinih stanara, nedovoljno razumevanje potreba osoba sa invaliditetom i pogrešna uverenja da će snositi troškove radova i dalje predstavljaju česte prepreke uklanjanju arhitektonskih barijera. Stanari se neretko protive ugradnji rampi ili platformi pozivajući se na estetske razloge ili strah od smanjenja zajedničkog prostora.

 

U slučajevima kada stambena zajednica bez objektivnog i razumnog opravdanja uskrati saglasnost za postavljanje tehničkog sredstva koje omogućava pristupačnost, takvo postupanje može predstavljati diskriminaciju na osnovu invaliditeta. Osoba sa invaliditetom tada može podneti pritužbu Povereniku za zaštitu ravnopravnosti, koji tada donosi mišljenje o tome da li je došlo do diskriminacije i, ukoliko utvrdi povredu prava, izdaje preporuku za njeno otklanjanje. Ako preporuka ne bude sprovedena ili problem ne bude rešen na drugi način, na raspolaganju ostaje sudska zaštita u parničnom postupku zbog diskriminacije. Međutim, takvi postupci su često dugotrajni, finansijski zahtevni i psihološki iscrpljujući za osobu sa invaliditetom.

 

Upravo zbog ovih prepreka organizacije osoba sa invaliditetom već godinama zagovaraju izmene Zakona o stanovanju i održavanju zgrada kojima bi se otklonila potreba za pribavljanjem saglasnosti stambene zajednice kada je reč o postavljanju tehničkih sredstava neophodnih za obezbeđivanje pristupačnosti. Pravo osobe sa invaliditetom da samostalno izađe iz svog doma i koristi zajedničke delove zgrade ne bi smelo da zavisi od odluke većine suvlasnika, već bi trebalo da bude obezbeđeno kao jedno od osnovnih ljudskih prava i preduslov za samostalan život i puno učešće u društvu.

 

Praksa Poverenika za zaštitu ravnopravnosti potvrđuje da pitanje pristupačnosti stambenih objekata nije samo tehničko, već i pitanje ostvarivanja prava na ravnopravnost. Tako je u jednom predmetu iz 2025. godine Poverenik utvrdio da su stambena zajednica i njen upravnik diskriminisali osobu sa invaliditetom jer nisu preduzeli radnje iz svoje nadležnosti kako bi joj obezbedili nesmetan pristup zgradi, preporučivši da se izgradi odgovarajuća rampa ili omogući korišćenje postojećeg pristupačnog ulaza. U drugom predmetu, koji se odnosio na pristupačnost objekta javne namene, Poverenik je naglasio da postavljanje rampe samo po sebi nije dovoljno ukoliko ona ne ispunjava propisane tehničke standarde i ne omogućava bezbedno i samostalno kretanje osoba sa invaliditetom. Ovi primeri pokazuju da se pristupačnost ne može svesti na formalno ispunjenje zakonske obaveze, već mora obezbediti stvarnu i efektivnu mogućnost samostalnog korišćenja prostora.

 

 

Od propisa ka stvarnoj pristupačnosti

 

Srbija raspolaže relativno razvijenim zakonodavnim i tehničkim okvirom za obezbeđivanje pristupačnosti stanovanja osoba sa invaliditetom. Međutim, postojanje kvalitetnih propisa samo po sebi nije dovoljno da garantuje ostvarivanje prava u praksi. Najveći izazovi i dalje se ogledaju u nedoslednoj primeni zakona i tehničkih standarda, ograničenim mehanizmima kontrole, složenim procedurama za prilagođavanje postojećih stambenih objekata, nedostatku održivih finansijskih mehanizama i nepostojanju pouzdanih podataka koji bi omogućili planiranje javnih politika zasnovanih na dokazima.

 

Unapređenje pristupačnosti stanovanja zahteva koordinisano delovanje države, jedinica lokalne samouprave, investitora, upravnika i stambenih zajednica, kao i aktivno uključivanje organizacija osoba sa invaliditetom u kreiranje i praćenje javnih politika.

 

Sve dok mogućnost osobe sa invaliditetom da samostalno izađe iz svog doma zavisi od saglasnosti drugih suvlasnika, finansijskih mogućnosti pojedinca ili nedosledne primene postojećih propisa, pravo na pristupačno stanovanje neće biti ostvareno u punom obimu. Zato unapređenje pristupačnosti stambenog fonda ne predstavlja samo tehnički, urbanistički ili građevinski izazov, već jedno od ključnih pitanja zaštite ljudskih prava, socijalne uključenosti i ravnopravnosti građana u Srbiji. Obezbeđivanje pristupačnog stanovanja nije pitanje privilegije niti posebnih pogodnosti, već zakonska obaveza države i preduslov za izgradnju društva u kojem će svaka osoba moći da živi dostojanstveno, samostalno i ravnopravno sa drugima.

 

 

#EUzaTebe