Standardi Evropskog suda za ljudska prava u zaštiti žrtava nasilja u porodici i njihov značaj za praksu u Srbiji

Predmeti Opuz v. Turkey i Talpis v. Italy predstavljaju ključne presude Evropskog suda za ljudska prava u oblasti nasilja u porodici i pozitivnih obaveza države u zaštiti prava na život i zabranu nečovečnog i ponižavajućeg postupanja, kao i zabranu diskriminacije. Iako su oba predmeta razmatrana u različitim nacionalnim kontekstima, Sud je u njima razvio i učvrstio jedinstven evropski standard postupanja u slučajevima nasilja u porodici, koji ima direktan značaj i za Republiku Srbiju.

 

U oba slučaja, podnositeljke predstavke su godinama trpele ozbiljno nasilje od strane svojih partnera, koje je bilo poznato nadležnim državnim organima. Uprkos tome, reakcija države je izostala ili je bila neadekvatna, što je dovelo do eskalacije nasilja i najtežih posledica, uključujući ubistvo ili pokušaj ubistva njih i drugih članova porodice. Suštinsko pitanje koje se postavlja u oba predmeta jeste do koje mere država može biti odgovorna za propuštanje da blagovremeno i efikasno reaguje na poznati rizik u kontekstu nasilja u porodici.

 

 

Koncept dužne pažnje

 

Presuda u predmetu Opuz v. Turkey ima posebno značajnu ulogu jer predstavlja prelomnu tačku u praksi Suda. Po prvi put, Evropski sud za ljudska prava je jasno utvrdio da nasilje u porodici predstavlja oblik diskriminacije žena u smislu člana 14 Konvencije. Sud je u ovom predmetu razvio koncept pozitivnih obaveza države po članovima 2 i 3 Konvencije, prava na život i zabranu torture, naglašavajući da one uključuju obavezu sprečavanja nasilja, zaštite žrtava i efikasnog krivičnog gonjenja učinilaca.

 

Posebno je značajno da je Sud u Opuz predmetu detaljno analizirao standard dužne pažnje države, utvrđujući da ona postoji kada su nadležni organi znali ili morali znati za stvarni i neposredni rizik po život ili fizički integritet žrtve. U tom smislu, Sud je ispitao ne samo pojedinačne propuste, već i širi institucionalni kontekst u kojem su se ti propusti događali. Na osnovu toga je zaključio da sistemska neefikasnost u zaštiti žena od nasilja ne predstavlja slučajnu grešku, već odraz strukturne diskriminacije i nejednakog položaja žena pred zakonom.

 

Sud se u predmetu Opuz posebno bavio i efikasnošću krivičnopravnog sistema kao ključnim elementom ispunjavanja pozitivnih obaveza države da prevenira, zaštiti i procesuira nasilje u porodici („3P’s“ – prevent, protect, prosecute). Analizirajući postupanje turskih organa, Sud je zaključio da postojeći sistem nije imao adekvatan odvraćajući efekat i da nije obezbeđivao stvarnu zaštitu žrtava. Posebno je naglašeno da u slučajevima nasilja u porodici moraju postojati okolnosti u kojima tužilaštvo može i mora nastaviti krivično gonjenje čak i kada žrtva povuče prijavu, upravo zbog specifične prirode ovakvog nasilja i odnosa moći između učinioca i žrtve. Sud se pritom izričito pitao, i to u oba pomenuta slučaja, zbog čega domaći organi nisu ozbiljno razmatrali razloge zbog kojih su žrtve povlačile prijave, uprkos tome što je bilo očigledno da su bile izložene pritiscima, pretnjama i kontinuiranom uticaju učinioca. Zbog nepostupanja sa dužnom pažnjom, državni organi su učinioca ostavljali na slobodi, čime ne samo da su omogućili nastavak nasilja, već i stvarali uslove da utiče na žrtve i navede ih da odustanu od krivičnog gonjenja.

 

U ovom procesu, Sud se u velikoj meri oslonio na međunarodne izvore, uključujući praksu Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena (CEDAW), kao i izveštaje i statističke podatke nevladinih organizacija, koji su pokazivali da nasilje u porodici nesrazmerno pogađa žene i da je često tolerisano od strane institucija u Turskoj. Time je Opuz uspostavio čvrst normativni okvir u kojem se nasilje u porodici više ne posmatra kao privatni spor, već kao pitanje ljudskih prava i rodne ravnopravnosti.

 

Predmet Talpis v. Italy potvrđuje i dalje razvija ovaj pristup. Sud je i u ovom slučaju utvrdio povrede članova 2, 3 i 14 Konvencije, ali je posebno produbio analizu standarda dužne pažnje države. Za razliku od ranijih predmeta, Sud u Talpis detaljno ispituje da li su nacionalni organi zaista izvršili adekvatnu procenu rizika, naglašavajući da se standard „stvarnog i neposrednog rizika“ mora tumačiti u svetlu specifične prirode nasilja u porodici, koje se odlikuje ponavljanjem, eskalacijom i dugotrajnom kontrolom žrtve. Kroz ove dve presude Sud je razvio i važan standard prema kojem se nasilje u porodici ne može posmatrati kao niz izolovanih pojedinačnih incidenata, već kao kontinuirani obrazac nasilja i kontrole. Sud naglašava da žrtve nasilja u porodici često žive u stalnom strahu, pritisku i, kako je to navedeno u presudi Talpis, u „atmosferi nasilja“, čak i u periodima kada nema neposrednih fizičkih napada. Upravo zbog takve prirode nasilja, državne vlasti su dužne da procenjuju celokupan kontekst odnosa između žrtve i učinioca, uključujući ranije incidente, pretnje, psihološku kontrolu i rizik od eskalacije nasilja.

 

Takođe, Sud u Talpis dodatno naglašava značaj hitnosti u postupanju. On ističe da protok vremena može ozbiljno ugroziti efikasnost istrage, narušiti kvalitet dokaza i stvoriti utisak institucionalne pasivnosti, čime se zapravo produbljuje ranjivost žrtve. Na taj način, obaveza države ne podrazumeva samo postojanje pravnog okvira, već i njegovu praktičnu i promptnu primenu. Značajan iskorak u Talpis predmetu jeste i eksplicitno oslanjanje Suda na standarde Istanbulske konvencije, čime se dodatno učvršćuje međunarodni konsenzus o obavezi država da deluju brzo, efikasno i sa punom svešću o ranjivosti žrtava nasilja u porodici.

 

 

Nasilje u porodici jeste diskriminacija

 

Kada je reč o članu 14, oba predmeta zauzimaju isti suštinski stav: nasilje nad ženama predstavlja oblik diskriminacije. U predmetu Opuz protiv Turske Sud detaljno analizira međunarodne standarde, posebno se oslanjajući na član 1 Konvencije i Opštu preporuku br. 19 Komiteta za eliminaciju svih oblika diskriminacije žena (CEDAW Komitet), kao i na praksu tog Komiteta, naročito zaključke i odluke koje su se odnosile na Tursku. Sud se istovremeno poziva na relevantne međunarodne instrumente, statističke podatke i izveštaje nevladinih organizacija, kako bi pokazao da propusti države u zaštiti žena od nasilja nisu izolovani slučajevi, već posledica sistemske diskriminacije i strukturne nejednakosti žena pred zakonom. Presuda Talpis protiv Italije potvrđuje i dalje razvija standarde postavljene u predmetu Opuz, oslanjajući se kako na tu praksu Suda, tako i na statističke podatke i izveštaje koji ukazuju na rasprostranjenost nasilja nad ženama u Italiji i postojanje institucionalne tolerancije prema tom nasilju. Poseban značaj presude Talpis ogleda se u tome što Sud eksplicitno koristi pojam femicida, označavajući njime ubistva žena od strane sadašnjih ili bivših partnera, i prepoznaje femicid kao široko rasprostranjenu i ozbiljnu društvenu pojavu u Italiji, čime dodatno naglašava rodnu dimenziju nasilja u porodici.

 

 

Zašto su nam ove presude važne?

 

Značajan element obe presude jeste i odbacivanje argumenta država da bi intervencija državnih organa u slučajevima nasilja u porodici predstavljala mešanje u pravo na privatni i porodični život iz člana 8 Konvencije. Vlade su u ovim predmetima tvrdile da bi aktivnije uključivanje države u porodične odnose moglo dovesti do povrede prava na privatnost i porodični život. Međutim, Sud je jasno zauzeo stav da se država ne može pozivati na zaštitu privatnosti porodice kako bi opravdala svoju pasivnost. Naprotiv, Sud ističe da upravo u takvim situacijama postoji pozitivna obaveza države da interveniše radi zaštite života i fizičkog i psihičkog integriteta žrtava. U određenim slučajevima, mešanje u porodični život nije samo dozvoljeno, već i neophodno kako bi se sprečilo dalje nasilje i zaštitila osnovna prava.

 

U tom smislu, Opuz v. Turkey predstavlja temeljnu presudu koja je redefinisala obaveze država u oblasti zaštite od nasilja u porodici, dok Talpis v. Italy predstavlja njenu evoluciju, kroz preciziranje standarda dužne pažnje, jačanje zahteva hitnosti i produbljivanje razumevanja rodne dimenzije nasilja.

 

Za pravni sistem Srbije, ovi standardi imaju poseban značaj. Oni jasno ukazuju da država ne može ostati pasivna u slučajevima prijavljenog nasilja u porodici, da je dužna da postupa preventivno i bez odlaganja, kao i da propusti u zaštiti žrtava mogu predstavljati povredu ne samo prava na život i zabranu zlostavljanja, već i zabranu diskriminacije. Time se nasilje u porodici postavlja u okvir najviših standarda zaštite ljudskih prava, koji obavezuju sve države članice Konvencije. Istovremeno, standardi razvijeni u predmetima Opuz v. Turkey i Talpis v. Italy predstavljaju važan smerokaz za dalje unapređenje zakonodavnog i institucionalnog okvira u Srbiji. Republika Srbija je dužna ne samo da formalno obezbedi normativni okvir za zaštitu od nasilja u porodici, već i da obezbedi njegovu delotvornu primenu u praksi, kroz blagovremeno postupanje policije, tužilaštva i sudova, efikasnu procenu rizika, koordinaciju institucija i adekvatnu zaštitu žrtava.

 

Praksa Evropskog suda pokazuje da Sud ne ocenjuje samo pojedinačno postupanje državnih organa u konkretnom slučaju, već i kvalitet zakonodavnog okvira, efikasnost institucionalnih mehanizama i postojanje stvarne političke i pravne posvećenosti borbi protiv nasilja nad ženama. Zbog toga su kontinuirane zakonodavne promene, usklađivanje domaćeg prava sa međunarodnim standardima, naročito sa Konvencijom o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena i Istanbulskom konvencijom edukacija nosilaca pravosudnih funkcija i razvoj specijalizovanih mehanizama zaštite od suštinskog značaja za ispunjavanje pozitivnih obaveza države. Posebno je važno da pravosudni organi u svom radu aktivno primenjuju standarde razvijene u presudama Opuz v. Turkey i Talpis v. Italy, imajući u vidu da praksa Evropskog suda predstavlja obavezujući okvir za tumačenje i primenu prava u državama članicama Konvencije. To podrazumeva da domaći sudovi ne treba samo formalno da poznaju ove standarde, već i da ih neposredno koriste prilikom procene rizika, odlučivanja o merama zaštite, vođenja krivičnih postupaka i obrazlaganja svojih odluka, naročito u slučajevima u kojima postoji kontinuirano nasilje, opasnost od eskalacije ili rizik po život i bezbednost žrtve. Na taj način, primena standarda iz ovih presuda ne predstavlja samo međunarodnu obavezu Srbije, već i važan instrument za unapređenje zaštite ljudskih prava i efikasnije sprečavanje nasilja u porodici u domaćem pravnom sistemu.