Zaštita građana na društvenim mrežama

Izvor fotografije: John Schnobrich / Unsplash

 

 

 

Kratak uvod

 

Svako ko ima Facebook nalog, morao bi da zna da kontakt podatke na Facebook stranici unosi administrator iste. Dakle, administrator može kao kontakt telefon ili kontakt mejl uneti bilo koji broj, odnosno adresu elektronske pošte, npr. vladimir.putin@hotmail.com, barackobama@gmail.com ili pak office@medijator.org.

 

Poznati advokati ili reditelji, koji su me bezkrupulozno vređali, laki na govoru mržnje i iznošenju uvreda na kontroverznoj društvenoj mreži Twitter (uz moje lično potpuno razumevanje njihove frustracije), trebali bi znati za ovu okolnost i činjenicu.

 

Svakako bi morali posedovati, barem bazične, moći logičkog promišljanja i zaključivanja koje bi ih nedvosmisleno uputile na razmišljanje da li je određena osoba baš toliko neinteligentna ili bezobrazna da, kao kontakt mejl za plasiranje opskurnih kriminogenih videa na ličnoj osnovi, postavi svoju ili poslovnu elektronsku adresu svoje organizacije. Dakle, ili su ostrašćeno zaslepljeni ili je neko od njih sve to vrlo dobro znao, ali pristao da zlopotrebi okolnost. Možda je i nešto treće ili četvrto. Ako je u pitanju prvi slučaj, zašto je teško reći - "pogrešio sam" i o tome obavesti javnost? Ako li je ovo drugo, po čemu se onda oni razlikuju od anonimnih autora i promotera opskurnih političko - propagandističkih videa, kojima se suprostavljaju kao kulturno - politička alternativa.

 

 

Hronologija i pokušaj zaštite

 

Bilo je to u noći između 01. i 02. februara 2021. (druge koronarne) godine. Vratio sam se sa jednog od prvih termina malog fudbala posle "otvaranja" rekreativne sezone. Lako mi je da se podsetim i zbog toga što kad na Google-u ukucam svoje ime i prezime prva vest sa ovim datumom koja se pojavi, jeste upravo sećanje na taj dan kada su me odmah izjutra kontaktirali jedan novinar i jedna novinarka. Pitali su me vrlo prosto (i vrlo sugestivno) zašto sam organizovao hajku na vladiku i da li sam član? Objasnio sam šta sam objasnio, ali to im nije ni bilo važno. Važna je bila "vest", pardon - senzacija.

 

Opskurna Facebook stranica “Javnost Srbije”, koja je plasirala sadržaje u kojima se na najponiznije načine dehumanizuju pojedinci iz političkih opozicionih struktura, objavila je film uperen protiv jednog od vinovnika ove priče, vladike. Administrator nije učinio samo to. Kao kontakt, odnosno elektronsku adresu ove opskurne Facebook stranice, postavio je office@medijator.org. Usledila je fotografija ekrana (screenshot) i ista je završila na drugoj društvenoj mreži Twitter.

 

Objavio sam na svom ličnom i profile organizacije da niko iz organizacije, pa ni sama organizacija, nikako ne stoji iza opskurne Facebook stranice “Javnost Srbije”. Ubrzo sam se obratio zvanično i Facebook-u, sa naznakom da su moji podaci zloupotrebljeni i da odreaguju, te da mi pošalju podatak kada i kako se incident desio.

 

Nakon istraživanja i nakon ove, ispostaviće se, potpuno nesuvisle komunikacije sa kompanijom Facebook shvatih sledeće: Na mreži Facebook ovo uopšte nisu incidenti, već potpuno normalne pojave, za koje u Srbiji mogu da se obratim samo - "upravi vodovoda", obzirom da ne postoji niti jedna pozitivno pravna norma koja bi pojedinca zaštitila u ovakvim situacijama u odnosu na, na prvom mestu, stranu kompaniju kakva jeste pomenuta “društvena” mreža. Međutim, ispostaviće se da pojedinac ne može da se zaštiti niti od anonimnog administartora Facebook stranice, niti od neanonimnog prenosioca neistina na društvenoj mreži Twitter. Ovo je ludo fascinantna činjenica. U neformalnim razgovorima sa pripadnicima MUP-a, saznao sam da država ima mehanizam da do podataka dođe, samo ako je ugrožen neko jako važan, odnosno ako se baš "zatalasa" sa najviših instanci u državi. Dobio sam nezvanično i još jednu informaciju - ukoliko ne mogu da dokažem da sam pretrpeo materijalnu štetu veću od 5.000 evra, policija se ni ne obraća Facebook-u, a ako je slučaj da ta cifra i jeste 5.000 evra i veća, nakon obraćanja ne postoje mehanizmi kako bi se kompanija Facebook ili Twitter obavezale na dostavljanje podataka.

 

Ovo je u meni izazvalo sumnju da su svi ili gotovo svi vinovnici u ovom slučaju imali ovakve informacije. Ovo iznosim kao lični utisak, jer za to nemam dokaze.

 

Kako bih se zaštitio, podneo sam krivičnu prijavu protiv anonimnog administratora opskurne Facebook stranice “Javnost Srbije”. Krivičnu prijavu sam predao na pisarnicu suda … odeljenja za visokotehnološki kriminal. Ova institucija je prijavu prosledila Novom Sadu i na koncu ista je odbačena zapisnički. Upućen sam na mogućnost pokretanja privatne tužbe. Međutim, privatnu tužbu sam morao da podnesem protiv konkretnog lica, odnosno da ga, pravnički rečeno, pasivno legitimišem. Ali kako? Nema mehanizma.

 

I dalje sam bio u nadi da ću uspeti da se zaštitim u jednom drugom postupku. Naime, u naslovima pojedinih medija pročitah najavu da će protiv mene podneti krivične prijave. To se nije desilo. Voleo bih da jeste. Da li je posredi bilo društveno opasno ponašanje, a ne privatno pitanje i da li u ovakvim situacijama policija i tužilaštvo treba revnosnijim postupanjem kvalitetnije da zaštite građane? Moj odgovor je da. Ovakvih slučajeva je na stotine, ali ne postoje mehanizmi zaštite.

 

Treći postupak, koji je potencijalono mogao da mi obezbedi finansijsku satisfakciju, a koji sam imao priliku da pokrenem protiv neanonimnog prenosioca montiranih neistina na društvenoj mreži Twitter, nisam pokretao. Nekoliko je razloga. Jedan je da je reč o izuzetno uticajnom političaru koji je istovremeno i uticajni advokat i narodni poslanik. Drugi je da sam iz sudske prakse saznao da se on, upravo u postupcima koji protiv njega vode oštećeni njegovim objavama na društvenoj mreži Twitter, brani zahtevom da sud obaveže tužioca da prethodno dokaže da je baš on taj koji stoji iza Twitter profila. Ali kako? Nema mehanizma.

 

Poslednja satisfakcija je mogla biti tužba protiv medija koji su objavili neistiniti sadržaj ili potencijalni sporazum o objavljivanju mog punog demantija i njihovog potencijalnog ograđivanja ili izvinjenja. Ali, dobio sam nezvanični savet da od toga odustanem, da takva praksa u Srbiji ne postoji, te da bih tako motivisao pojedine medije, vinovnike ovog konkretnog slučaja, da me dodatnu “satru”. Tako nešto tada nije bila opcija.

 

 

O medijima u kontekstu slučaja

 

Ja sam, inače, onaj koji ne naseda na popuste i akcije i ostaje dosledan da bi mogao da se "pravovremeno, potpuno i istinito informiše" i tako ostvari svoje ustavom zagarantovano (i svakodnevno od svih medija na najbrutalnije načine kršeno) pravo. U tom smislu, dakle, ja uredno (i do početka te 2021. godine, uglavnom slepo) pratim emisije na "objektivnim" medijima. Informišem se i putem nacionalnog servisa, najmanje putem komercijalnih nacionalnih frekfencija (jasno je zašto, neću dužiti), a najviše posredstvom alternativnih i stranih medija, analizirajući ih upoređivanjem sa domaćim, naravno uz racionalizaciju i promišljanje o motivima i ciljevima svake pojedinačne informacije (svakako sam, trenutno, u dubokoj veri da je informisanje kao oblik izveštavanja u Srbiji na najnižoj istorijskoj lestvici).

 

Elem, zbog jednog tvita političara i advokata i zlonamerne zloupotrebe mojih poslovnih i ličnih podataka od strane Facebook stranice koja je nesumnjivo u vlasništvu, takođe nekog političara (reč političar, u oba slučaja, koristim sa ozbiljnom rezervom), ostajem upamćen kao neko ko je organizovao medijsko propagandni napad na jednog, ni manje ni više, vladiku (ne pominjem imena, jer su za temu irelevantna).

 

Posledice po moje poslovne aktivnosti, okruženje, prijatelje i porodicu koje i dalje trpim(o) su nesagledive, ali to nikome nije važno. Pokazalo se ni državi.

 

Mediji koji prenose vest sa društvane mreže Twitter u senzacionalističkom stilu “…stoji iza napada na vladiku…”, optužiše me, procesuiraše i osudiše. Sve u jednom danu i jednom tekstu.

 

Ja sam sada šef mafije koji stoji iza napada na vladiku i plaća promociju opskurnih videa koji pozivaju na njegovo ubustvo. Pritom je organizacija čiji sam zastupnik osnovana od strane agencije čiji je vlasnik zaposlenu u nekoj mesari nekog tajkuna koji je blizak vladajućoj stranci. I kaže još Twitter izvor: "Ja sam ih sve povezao, a oni neka vide šta će". Da nije užasna i ozbiljna optužba, bilo bi urnebesno smešno.

 

Razmišljah: “Zašto?” Da li nekom ili možda i jednom i drugom "političaru" smeta Milan Krilović? Dosta nerealno i naivno. Možda institucija medijacije (mirno rešavanje sporova) koju promoviše ili obuke koje sprovodi? Hmm... Pokazaće vreme (možda i neće, jer ni do današnjeg dana nije pokazalo).

 

“Ali, čekaj”, pomislih i na medije i zapitah se, “ja sam mislio da su oni stvarno objektivni... Kako sad ovo? Šta sad da mislim? Šta sad da gledam? Kako i gde sada da ostvarujem i upražnjavam svoje osnovno ustavno pravo?”

 

Duboko uvažavam i poštujem rad pojedinaca u medijima, ali oni kao izuzetak, samo dokazuju ustanovljeno pravilo. To pravilo je sledeće: U našem društvu, većinski funkcionalno i apsolutno medijski nepismenom, mediji gotovo da ne postoje. Oni su ogoljeni instrumenti politike, konzumerizma, kapitalizma i kulturalizma. Oni nisu ni istiniti, niti potpuni, ni pravovremeni, niti objektivni. Izuzetno je mali broj izuzetaka. Razlika je samo u nivou i modelima bezskrupuloznosti i propagande koja zavisi od publikuma kojem se obraćaju.

 

 

Post scriptum

 

Na opskurnoj Facebook stranici sa anonimnim administratorima i dalje su bile moje slike, pa sam, pre par nedelja, morao da obrišem stranicu koja je zloupotrebljena i da se još jednom javno ogradim. U svakom slučaju, njihova stranica i dalje je nesmetano radila, a ja sam svoju morao da ugasim. Svi vinovnici i dalje “teraju po starom”.

 

Dakle, u ovakvim i sličnim situacijama naša država nema mehanizme da zaštiti žrtve na efikasan način. Takva okolnost doprinosi slobodnom i nekažnjivom nasilju na internetu i sve više nasilnika je svesno zakonskih nedostataka i praznina, te ustanovljene prakse u tom smislu, koja im daje vetar u leđa i potpunu proizvoljnost na društvenim mrežama.

 

Iako udaljenija od sedišta velikih tehnoloških kompanija, Evropska unija blizu je ostvarenju namere da stavi tačku na debatu koja se oko slobode društvenih mreža povela u SAD. Evropska birokratija pokazuje se obično spora sa svojim procedurama, ali pojedinačne države, među kojima prednjače Nemačka i Francuska, već su počele da usmeravaju svoje zakonodavstvo u pravcu veće regulacije. U Srbiji se o tome slabo i govori. Barem ne javno.