maria-oswalt-gqb8ji9dezu-unsplash.jpg

Za ljubav građana

prof. dr Radmila Vasić - Redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu u penziji i članica Centra za pravosudna istraživanja CEPRIS

Izvor fotografije: Maria Oswalt / Unsplash

 

Kada je krajem februara otkazano dalje održavanje tradicionalnog Venecijanskog karnevala, kada su Pjacu San Marko napustili turisti, ulični svirači, akrobate, mađioničari, zapravo svi osim golubova, nije se mogla naslutiti katastrofa koja će uslediti. Uz uljudno saosećanje, upitaćete se ipak zašto je to sada i kome važno kada smo o broju zaraženih i umrlih bili redovno izveštavani. Uostalom, ni mi nismo bili pošteđeni posledica ovog akutnog planetarnog zla.

 

Važno je zato što su u našem javnom govoru tragična dešavanja u Italiji dobila ime (ne baš maštovito, ali s jasnim i efektnim značenjem) “italijanski scenario” kojim nam se u narednim nedeljama pretilo, upozoravalo i “k’o boga molilo” iz svih raspoloživih oruđa.

 

Izbegavanje “italijanskog scenarija” je tako postalo razlog, obrazloženje i argument za sve što nas je snašlo u predstavi “pusti pravo – važni su životi ljudi”.

 

Scenarista i režiser je, s najvećim samopouzdanjem, sebi dodelio glavnu ulogu. Jer, on je “(…) visok i zgodan, kosa mu je smeđa i prirodno bujna; oči su mu krupne i blage, a nos i usta skladni. Sve u svemu, lep je (…). Izgleda kao heroj, i kada ga ne bi tretirali sa poštovanjem zato što je kralj, morali bi se tako odnositi prema njegovoj ličnosti. Poseduje određeni šarm u glasu kojim osvaja srca, koja je već dirnulo i samo njegovo prisustvo (…). Konačno, svaki pokret njegovog tela izrazito je elegantan. Što se pak tiče njegovog duha, beskrajno je pravedan (…)” /Rože de Bisi Rabiten, Sećanja, 1696/, pribran, pronicljiv i odgovoran.

 

Njegova partnerka je sušta suprotnost. Ona je ljuta, viče i prekoreva puk što ne sluša ono „šta mu je On već lepo rekao“. „Ostanite (...) kući“ bila je njena poruka, manje molba, a više naredba. A kad je vrag umešao svoje prste, nedisciplinovani puk se morao spašavati delotvornim, naizgled pravnim sredstvom - raspoloživim ustavnim ovlašćenjima.

 

Izgledalo je da su za donošenje odluke o proglašenju vanrednog stanju ispunjeni svi uslovi, faktički i pravni. Virus je uzeo maha, ministar odbrane je javno pozvao vrhovnog komandanta oružanih snaga da preduzme sve neophodne mere za zaštitu stanovništva, pa je na osnovu ustavnih ovlašćenja državni poglavar sredinom marta proglasio vanredno stanje u dogovoru sa premijerkom i predsednicom Skupštine. Procenio je da Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane. Inače ne bi on. „Rat protiv nevidljivog neprijatelja“ je tako objavljen. Poslovično bodrenje puka nije izostalo: „Zatvara se život da bi se sačuvao život“.

 

A šta je dalje bilo – znamo. Vlada i njena ministarstva donela su brojne uredbe, odluke, naredbe, pravilnike, rešenja kojima su pravno regulisale rat koji su vodile za spas građana i države.

 

Usledili su ograničenje i zabrana kretanja, zatvaranje škola i fakulteta, zatvaranje granica, organizovanje privremenih bolnica i laboratorija, održavanje konferencija za novinare bez novinara, nestašice i redovi pred prodavnicama, aplauzi u osam za požrtvovane i predane zdravstvene radnike i lupanje u šerpe u osam i pet kao slabašni glas negodovanja i otpora prema vlasti koja se zaigrala u javnom pokazivanju svoje moći.

 

Zabranjene su sve javne manifestacije, kulturne i sportske, osim bakljade. Ona je planirana i organizovana. I dok se u svetu sviralo i pevalo na balkonima, sa naših krovova su se klicale pogrde na račun „onih drugih“ u maniru već oprobanih predizbornih kampanja.

 

Gunđanja je bilo napretek. Svako je imao mogućnost, rekla bih i pravo, na svoj sopstveni sud o virusu – proizveden ili prirođen?, organizovanosti zdravstva – funkcionalno ili na kolenima?, redovima, nestašicama, pouzdanosti testova i istinitosti izveštavanja – ma ko to zna?!

 

Da se razumemo: sve se može kritikovati jer „sve što je ljudsko je nesavršeno jer može biti bolje“. 

 

A šta je od početka moglo da bude bolje? Razumevanje značaja poštovanja prava za ionako slabašnu konstituciju pravne države. Pravna država odavno nije prazna fraza, nije zakletva koju izgovaramo pred svetom, a u koju ne verujemo ukrštajući prste iza leđa da bismo je poništili. Pravna džava nam treba jer samo takva može da nam bude dom.

 

Recimo da nije sporno da je širenje virusa predstavljalo „opasnost“ koja „ugrožava opstanak države ili građana“ - da je moralo da se spreči ograničavanjem slobode kretanja, zabranom okupljanja, održavanjem „socijalne distance“, maskama i rukavicama - i da Skupština nije bila „u mogućnosti da se sastane“, pa je troodluka o proglašenju doneta prema supsidarnoj ustavnoj odredbi. Ali Skupština je Odluku morala da potvrdi „u roku od 48 sati od njenog donošenja, odnosno čim bude u mogućnosti da se sastane“. Olakim i arogantnim tumačenjem Ustava zaključeno je da se mogućnost sastajanja stekla tek 29. aprila (mesec i po dana pošto je vanredno stanje uvedeno!) kada je prvobitna Odluka potvrđena. Mogućnost korišćenja video linka nije se razmatrala.

 

Na drugoj strani, online tehnologija je upotrebljena bez (validnog) pravnog osnova u vrlo osetljivoj oblasti ljudskih prava. Samo na osnovu dopisa Ministarstva pravde upućenog sudovima organizovana su skype suđenja za prekršioce mera samoizolacije.

 

Mere odstupanja od zajemčenih ljudskih i manjinskih prava morale su biti srazmerne opasnosti po javno zdravlje, nediskriminatorne i ograničene apsolutnom nepovredivošću izvesne kategorije prava zajemčenih Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava.

 

Najveće ograničenje slobode kretanja propisano je za lica starija od 65, odnosno 70 godina. Ne bih sudila o tome da li je ta mera bila opravdana kao svrsishodna, kako su se druge države organizovale u tom smislu, da li je bila srazmerna opasnosti, da li je od 4 do 7 sati bilo bezbedno vreme za zajednički vršnjački odlazak u kupovinu ...O tome su kružile, recimo šaljive, priče virtuelnim prostorom. Pokušavala sam samo da organizujem svoje misli i da se dosetim koja je to vrsta diskriminacije: negativna svakako, ali u interesu izdvojenih, a ipak nije pozitivna.

 

Više od toga me je uznemirilo saznanje da je jedna generacija građana preko noći ispražnjena od svih atributa identiteta, osim starosnog. Od ljudi koji poseduju izvesne socijalne i profesionalne profile, postali su „naše bake i deke“, svačiji „najmiliji“, a prema jednoj oštroumnoj dramskoj spisateljici - „starkelje“.

 

Da se razumemo. Meni prinudna samoizolacija nije smetala. Jer ja sam, kao što je za sebe rekao reditelj Goran Marković u jednom intervjuu, odavno odlučila da živim izolovano; otkad su društvena pravila igre kreirali oni sa kojima nemam ama baš ništa zajedničko. Ruke sam naučila da perem još kao mala, a socijalnu distancu održavam jer biram sa kim ću se družiti, ljubiti i svađati.

 

Pomenuta generacija (a ko bi drugi!) pamti sličnu opasnost po zdravlje koja nas je zadesila davne 1972. godine – epidemiju variole vere. Država je tada propisala i sprovela efikasne mere, ali nije proglasila vanredno stanje. Epidemija je trajala dva meseca, bilo je neuporedivo manje zaraženih i umrlih i 18 miliona vakcinisanih građana tadašnje Jugoslavije.

 

I sad – možemo zaključivati i ovako i onako, ali za pravnu državu bi bilo važno da se o vanrednom stanju u epidemiji oglasio i autoritativno odlučio Ustavni sud: da li je sprovedeni postupak u skladu s Ustavom, da li su preduzete mere po obimu i karakteru primerene intenzitetu opasnosti koja je pretila i da li su poštovana ona ljudska prava koja se ni u kom slučaju ne mogu suspendovati ili ograničiti.

 

Ustavni sud je međutim rešenjem odbacio sve inicijative za ispitivanje ustavnosti proglašenog vanrednog stanja.

 

I tako, ostaje da upamtimo da je u ovom neredevnom stanju primenjeno naizgled pravo u naizgled pravnoj državi sa naizgled funkcionalnom podelom vlasti i naizgled nezavisnim državnim organima.

 

Umesto prava na delu, prisustvovali smo pokaznoj vežbi šta sve vlast, oličena u poglavaru i njegovoj pratnji, može, hoće i sme. Za ljubav građana, naravno.

 

Pa šta sad, sve je ipak dobro prošlo, pomislićete, i vuk sit i ovce na broju. Ne žurite sa optimizmom, molim vas; vuk uvek može još, a ovce će se tek prebrojavati. Uskoro.

 

 

Ostavite komentar:

Komentar je dodat i čeka odobrenje.

Smernice za objavljivanje sadržaja

Autori i komentatori sadržaja na Platformi Otvorena vrata pravosuđa individualno su odgovorni za sadržaj objavljenih tekstova, informacija i komentara. Ipak, Platfoma će voditi računa da sadržaj bude dozvoljen za objavljivanje u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima i Zakonom o elektronskim medijima.

Neće biti objavljeni sadržaji:

Autori tekstova, informacija i komentara koji su sudije, tužioci, zamenici tužilaca i advokati će postupati u skladu sa Zakonom o sudijama, Zakonom o javnom tužilaštvu, Zakonom o advokaturi i profesionalnim kodeksima.

Sudije, tužioci i zamenici javnih tužilaca neće:

Prijavite se

Pretraga