Najave događaja

Izvor fotografije: Beogradski centar za bezbednosnu politiku

 

 

Prvi komunalni policajci pojavili su se na ulicama većih gradova Srbije novembra 2010. godine, prepoznatljivi po svojim teget uniformama i sa zadatkom da pomognu u rešavanju komunalnih problema koji građanima otežavaju život, poput buke iz kafića i održavanja čistoće javnih površina. Tačno deceniju kasnije, ulicama šetaju komunalni milicajci sa ovlašćenjima da rade u civilu, pozivaju ljude na informativne razgovore, kao i da koriste biber sprej protiv svojih sugrađana. U međuvremenu, ove godine izmenjen Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti dodatno je proširio njihova ovlašćenja, dodajući na već dug spisak i kontrolu sprovođenja mera lične zaštite, poput nošenja maski ili ograničenja broja ljudi na okupljanjima. Za sve ovo vreme, rad komunalne policije obeležio je veliki broj incidenata, a građanima nikada nisu predočeni rezultati rada ove službe tj. na koji je tačno način i u kojoj meri njen rad doprineo boljem životu građana.

 

Zašto su jednoj komunalnoj službi uopšte potrebna ovlašćenja poput rada u civilu? Kako smo od plemenite namere da se popravi komunalni red u gradskim sredinama došli do službe koja otima opremu novinarima i sprečava ih da rade svoj posao? Gde je pošlo po zlu pa se komunalna milicija transformisala u partijsku vojsku lokalnih moćnika? I kako je Srbija postala jedina zemlja u Evropi koja za jednu službu lokalne samouprave koristi reč milicija, koja u originalnom značenju podrazumeva narodnu vojsku tj. naoružan narod? Ovaj kratak pregled evolucije komunalne policije daje odgovore na ova pitanja.

 

 

Od dobre ideje do osrednjeg rešenja

 

Kada je 2009. godine usvajan Zakon o komunalnoj policiji, bio je predstavljen kao srebrni metak za rešavanje brojnih komunalnih problema sa kojima su se suočavale velike gradske sredine, za koje je ispočetka ova služba bila jedino i predviđena. Tadašnji ministar državne i lokalne samouprave je, obrazlažući Predlog zakona, naveo da će komunalni policajci menjati Srbiju na bolje tako što će doprineti „sprečavanju prekršaja komunalnog reda i većoj zaštiti ljudi i imovine, uključujući i preduzimanje hitnih mera ili spasavanja“. Zakon je predvideo ograničenja tako što bi na svakih 5.000 stanovnika grada mogao biti angažovan jedan komunalni policajac, a tadašnji gradonačelnik Beograda najavio je da će u glavnom gradu biti angažovano njih 300-400.

 

Jedan od glavnih argumenata za uvođenje komunalne policije bio je i taj da bi se na ovaj način redovna policija rasteretila brige o komunalnim problemima, što bi u krajnjem ishodu poboljšalo javnu bezbednost uz ostvarivanje ekonomičnosti i efikasnosti. Argumentacija je išla u pravcu toga da državna policija ima važnije prioritete od očuvanja gradskog reda, kao i da slične službe postoje u gotovo svim evropskim zemljama.

 

Međutim, već od samog početka postalo je jasno da se sukobljavaju različite koncepcije onoga što bi komunalna policija trebalo da radi. Tokom diskusije o Nacrtu zakona, mogao se identifikovati jedan kamp „čvrste ruke“ koji je izrazio žaljenje što nije predviđeno da komunalci mogu da nose oružje, pa makar kao preventivu, i predlagali su da bi dobro rešenje bilo da se „sve gradske inspekcije sublimišu u komunalnu policiju“. Preovladala je druga strana, koja je insistirala na civilnoj prirodi ove službe i potencirala potrebu za obrazovanjem i dobrom obukom kadra, u strahu „da komunalna policija ne bi umesto faktora reda i bezbednosti slučajno postala nešto što izaziva neki novi nered i nebezbednost“.

 

 

Od komunalca do milicajca

 

Sada već čitavu deceniju rada ovako koncipirane komunalne policije teško je proceniti, budući da skoro i ne postoje zvanične analize uticaja koji je ova služba ostvarila na unapređenje komunalnog reda. Neki od problema koji su bili identifikovani u startu, poput toga da su znatna preklapanja nadležnosti državne i komunalne policije u okviru održavanja javnog reda i u oblasti saobraćaja, ostala su nerešena i predstavljala su stalni izvor napetosti. Dodatnu zabunu unosile su i uniforme slične boje i oznaka sa onima koje nosi redovna policija, što je povećavalo nesigurnost građana u pogledu toga ko prema njima postupa.

 

Ubrzo su do javnosti počele da dopiru informacije o raznim incidentima u kojima je bila umešana komunalna policija, poput tuče u Nišu ili čestih snimaka obračuna komunalnih policajaca sa putnicima gradskog prevoza u Beogradu koji nemaju kartu. Već ozbiljno narušen imidž ove službe dostigao je minimum kada je u Beogradu, prodavac na Vidikovačkoj pijaci preminuo tokom rasprave sa komunalnim policajcima koji su pokušali da ga legitimišu. Iako nema javno dostupnih podataka o stavovima građana u vezi sa radom komunalne policije, o njenom lošem imidžu dovoljno svedoči raspisan pa zatim obustavljen tender, u vrednosti od 2,5 miliona dinara, koji je za cilj imao da popravi njenu sliku u javnosti.

 

Sve ovo nije sprečilo novu Vladu da 2016. godine, pozivajući se na istu potrebu za unapređenjem komunalnog reda i bezbednosti, predloži zakonske izmene koje bi, prema rečima novog Gradonačelnika Beograda, povele Beograd napred i omogućile mu da postane deo evropske porodice. Predsednica Vlade je, u sličnom tonu, rekla da će novi Zakon omogućiti da imamo komunalnu policiju koja će da pomaže građanima, a ne da bude strah i trepet. Uprkos ovoj načelnoj brizi za građane, baš je Zaštitnik građana objavio veoma negativno mišljenje o predloženim izmenama, posebno ističući kao problem proširivanje ovlašćenja komunalaca na uštrb prava građana, kao i snižavanje standarda za zasnivanje radnog odnosa u ovoj službi. A ti isti građani su se mobilisali protiv ovih rešenja, skupivši skoro 18.000 potpisa u onlajn peticiji sa zahtevom za ukidanje komunalne policije. Pod ovim pritiscima, odustalo se od usvajanja predloženih izmena.

 

Ali, samo na kratko vreme. Skoro identične izmene zakona predložene su početkom 2019. godine i, u atmosferi nedovoljne transparentnosti i izostanka pritiska javnosti u kojoj su usvojene, srpski komunalci postali su milicajci. Novi zakon ukinuo je ograničenje o maksimalnom broju milicajaca, predvideo da sada i opštine mogu da formiraju svoje službe, a milicajci od tada mogu da koriste biber sprej, zaustavljaju i pregledaju vozilo, zovu na informativni razgovor i koriste službenu palicu. Sve ovo milicajac može raditi u uniformi ili, iz razloga poznatom samo zakonodavcu, u civilu, poput kakvog prikrivenog komunalnog islednika.

 

Ovaj prošireni asortiman sredstava prinude nije osiguran većom odgovornošću milicije jer su predstavnici javnosti isključeni iz pritužbenog i disciplinskog postupka koji građani mogu da pokrenu ako smatraju da su im prava povređena. Ovo je posebno opasno iz razloga što ovu službu, za razliku od redovne policije, ne dotiču ni brojni drugi kontrolni mehanizmi, pa čak ni kontrola javnosti zbog veoma šturih informacija koje su dostupne o njihovom radu. Sva je prilika da je komunalna milicija, deceniju nakon izlaska na ulice da popravi komunalni red, u svojoj konačnoj reinkarnaciji postala kontroli otrgnuta parapolicija sa potencijalom da ozbiljno ugrozi slobode i prava građana.

 

 

Ostavite komentar:

Komentar je dodat i čeka odobrenje.

Smernice za objavljivanje sadržaja

Autori i komentatori sadržaja na Platformi Otvorena vrata pravosuđa individualno su odgovorni za sadržaj objavljenih tekstova, informacija i komentara. Ipak, Platfoma će voditi računa da sadržaj bude dozvoljen za objavljivanje u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima i Zakonom o elektronskim medijima.

Neće biti objavljeni sadržaji:

Autori tekstova, informacija i komentara koji su sudije, tužioci, zamenici tužilaca i advokati će postupati u skladu sa Zakonom o sudijama, Zakonom o javnom tužilaštvu, Zakonom o advokaturi i profesionalnim kodeksima.

Sudije, tužioci i zamenici javnih tužilaca neće:

Prijavite se

Pretraga