Najave događaja

equal-24959501920.jpg

Pravno regulisanje istopolnih partnerstava je obaveza Srbije kao države članice Saveta Evrope

Vuk Raičević - Pravni savetnik Beogradskog centra za ljudska prava

Izvor fotografije: Wokandapix / Pixabay

 

 

Prava LGBT osoba[1] su sve do druge polovine XX veka gotovo u potpunosti bila bez ikakvog mehanizma zaštite. Države na tlu Evrope uglavnom su, izričito ili prećutno, diskriminatorski postupale prema LGBT osobama i izričito su se mešale u najintimnije sfere njihovog života, kroz različite zakonske zabrane i prepreke. U međuvremenu, Savet Evrope je usvojio niz dokumenata u borbi protiv diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije i, u manjoj meri, rodnog identiteta. Srbija je postala članica Saveta Evrope 2003. godine i na taj način na sebe preuzela obaveze u poštovanju značajnog korpusa ljudskih prava, koji uključuje i potrebu za unapređenjem položaja LGBT osoba. Ovaj proces je u  Savetu Evrope započet pre četrdeset godina i još uvek traje.

 

 

Savet Evrope i zaštita prava LGBT osoba

 

Kao vodeći dokument Saveta Evrope kada je reč o zaštiti ljudskih prava, Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (Evropska konvencija) je imala pionirsku i ključnu ulogu u definisanju obima prava LGBT osoba. Ova prava su prevashodno definisana kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava (Evropski sud)[2], koji je svojom bogatom praksom postavio temelje na ovom polju, ne samo na evropskom, već i na međunarodnom nivou. Seksualna orijentacija nije izričito pomenuta ni u jednoj odredbi Evropske konvencije.[3] Međutim, Evropski sud je bio prvo međunarodno telo koje je presudilo da krivični zakoni kojima se zabranjuju homoseksualni akti predstavljaju kršenje ljudskih prava. Takođe, ovaj sud je utvrdio i povrede niza drugih prava, kada su LGBT osobe bile stavljene u neravnopravan položaj.

 

 

Evropska konvencija kao živi instrument

 

Na odluke Evropskog suda u odnosu na LGBT osobe presudno je uticao stav Suda iz 1978. godine, u kome se navodi da je Evropska konvencija živi instrument koji se ima tumačiti u svetlosti trenutnih okolnosti. Takav stav je dovodio do sužavanja polja slobodne procene prepuštenog državama (tzv. margin of appreciation), odnosno do harmonizacije prakse Suda u državama članicama.[4] Novija praksa Evropskog suda pokazuje da se seksualna orijentacija sada tretira kao osetljivo pitanje i da je za bilo kakvu razliku u tretmanu po tom osnovu potrebno navesti posebno ozbiljne razloge kako bi se takva razlika opravdala.

 

 

Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života

 

Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života zajemčeno je čl. 8 Evropske konvencije.[5] Praksa Evropskog suda ne poznaje preciznu definiciju privatnog i porodičnog života iz čl. 8 Evropske konvencije. Isto tako, koncept privatnog i porodičnog života tumači se vrlo široko. Od odluke Evropske komisije za ljudska prava od 18. maja 1976. godine, u predmetu X. protiv Islanda[6], prihvaćen je stav da pravo na poštovanje privatnog života uključuje „pravo na uspostavljanje i razvoj odnosa s drugim ljudima, posebno u emocionalnom smislu, u svrhu razvoja i ispunjavanja sopstvene ličnosti“. Pravo na privatan život, garantovano čl. 8 Evropske konvencije, stoga uključuje i pravo na uspostavljanje i razvijanje odnosa sa drugim ljudskim bićima.

 

 

Od dekriminalizacije istopolnih odnosa do pravnog regulisanja istopolnih partnerstava

 

Sve do 1981. godine, Evropska Komisija za ljudska prava i Evropski sud nisu utvrđivali povredu čl. 8. Evropske konvencije kada je reč o istopolnim odnosima. Štaviše, propisi država članica koje su stupanje u istopolne odnose smatrale krivičnim delom ili prekršajem, potpadali su pod pravo slobodne procene država članica, u koje se Sud nije mešao. Tek nakon što su SR Nemačka i Ujedinjeno Kraljevstvo sredinom sedamdesetih godina prošlog veka dekriminalizovale istopolne odnose, stav Suda je počeo da se menja.

 

Tako se presuda u predmetu Dadžon protiv Ujedinjenog kraljevstva[7] nesumnjivo treba smatrati istorijskom. Podnosilac predstavke[8] tvrdio je da krivični zakoni u Severnoj Irskoj, koji zabranjuju homoseksualne radnje u privatnosti između punoletnih muškaraca, predstavljaju mešanje u njegovo pravo na poštovanje privatnog života, zajemčeno čl. 8. Konvencije. Ovom presudom je po prvi put državama članicama zabranjena kriminalizacija istopolnih partnerstava, ali je otvoren i niz drugih pitanja kojima bi Evropski sud trebalo da se bavi kada je reč o pravima LGBT osoba.

 

Evropski sud je kroz svoju praksu utvrdio i da Evropska konvencija garantuje jednaku seksualnu slobodu. Preciznije, da starosna dob za stupanje u seksualne odnose treba da bude ista i za homoseksualne i heteroseksualne odnose.[9]

 

Nakon što je Evropski sud potvrdio pravo na seksualnu slobodu istopolnim partnerima, a države članice Saveta Evrope započele proces dekriminalizacije istopolnih odnosa, otvorila su se mnoga pitanja vezana za njihova prava i slobode. U najširem smislu, ta pitanja bila su vezana za pravno i faktičko ostvarivanje pune ravnopravnosti sa pravima i slobodama koje uživaju heteroseksualni parovi. Među najvažnijim zahtevima istaknuto je pravno regulisanje istopolnih partnerstava, što je i logično, imajući u vidu da iz pravno priznatog odnosa dve odrasle osobe izvire značajan broj prava, koja su od suštinske važnosti za njihov slobodan, kvalitetan, dostojanstven, ali i praktičan život.

 

Pre nego što je razmatrao pitanje registrovanih partnerstava i korpusa prava koje pravno regulisanje takvih partnerstava sa sobom nosi, Evropski sud je utvrdio povredu i nekih partikularnih prava. Primera radi, da sudske odluke u vezi sa roditeljskim pravom, koje su zasnovane na seksualnoj orijentaciji jednog od roditelja, predstavljaju neopravdano pravljenje razlike.[10] Bavio se, recimo, i nasleđivanjem prava na zakup nepokretnosti jednog partnera nakon smrti drugog partnera iz istopolne zajednice, kada je faktički utvrdio i da istopolni partneri imaju istovetan odnos prema zasnivanju dugotrajne emocionalne i seksualne veze kao i heteroseksualni partneri, zbog čega treba da uživaju ista prava kao i nevenčani heteroseksualni partneri.[11]

 

 

Pravno regulisanje istopolnih partnerstava je obaveza država članica Saveta Evrope

 

U predmetu Oliari i drugi protiv Italije[12], Evropski sud je 2015. godine postupao u situaciji kada država uopšte zakonski ne reguliše bilo koji oblik registrovanog partnerstva izuzev braka. Konkretno, podnosioci predstavki smatrali su da je njihovo pravo na privatni i porodični život, zajemčeno čl. 8 Evropske konvencije, povređeno usled činjenice da oni, kao istopolni partneri, nemaju nikakvu zakonom predviđenu mogućnost regulisanja svog odnosa. Dakle, u pitanju je bila situacija kakva (još uvek) postoji i u Srbiji.

 

Evropski sud je odlučio da utvrdi da li je država (Italija) propustila da ispuni pozitivnu obavezu obezbeđivanja poštovanja privatnog i porodičnog života podnosilaca predstavki, putem pružanja odgovarajućeg pravnog okvira koji im omogućava da njihov odnos bude priznat i zaštićen u skladu sa domaćim pravom. Sud je utvrdio da je italijanska Vlada prekoračila svoje pravo slobodne procene i propustila da ispuni svoju pozitivnu obavezu da obezbedi da podnosioci predstavki raspolažu posebnim pravnim okvirom koji predviđa priznavanje i zaštitu istopolnih zajednica. Shodno tome, utvrđeno je da je došlo do povrede čl. 8 Evropske konvencije.

 

Na ovaj način, Evropski sud je praktično utvrdio da je pravno regulisanje partnerstava obaveza koju države članice Saveta Evrope moraju da ispune u svakom slučaju i bez obzira na seksualnu orijentaciju. Međutim, to ne znači da je podnosiocima predstavki automatski garantovano pravo na brak, budući da je u ovom predmetu utvrđeno da nije došlo i do povrede čl. 12 Konvencije, koji se odnosi na brak, jer to pravo i dalje potpada pod pravo slobodne procene država članica.

 

 

Većina evropskih država je pravno regulisala istopolna partnerstva

 

Praksa Evropskog suda svakako je osnovno polazište za države članice Saveta Evrope, koja adekvatno treba da se inkorporira i u pravni sistem Srbije. Iako je od presude Oliari i drugi protiv Italije  prošlo skoro šest godina, naša zemlja (još uvek) nije sprovela zakonske reforme kojima bi se istopolnim partnerima omogućilo pravo na zakonom registrovano partnerstvo. Samim tim, njima su (i dalje) uskraćena i sva prava i obaveze koje iz toga proističu, poput prava na zakonsko nasleđivanje ili pravo na zdravstvenu i socijalnu zaštitu kakvu imaju heteroseksualni parovi, koji pravno mogu da regulišu svoje partnerstvo putem institucije braka.

 

Do sada je 29 evropskih zemalja priznalo istopolne veze u različitim pravnim oblicima.[13] 22 od 27 država članica Evropske unije priznale su istopolne veze svojim zakonima.

 

Ovakve zakone su usvojile i naši susedi - Hrvatska i Crna Gora. Treba napomenuti da ove tri države - Srbija, Hrvatska i Crna Gora, imaju slična kulturna i socio-ekonomska obeležja i moglo bi se reći da u tom pogledu dele sličan društveni kontekst. Sva ova društva su patrijarhalna, konzervativna i uticaj crkve je izuzetno visok. Dakle, činjenica da su Hrvatska i Crna Gora usvojile zakon koji reguliše istopolne odnose koji poboljšava kvalitet života LGBT osoba i njihov društveni status pokazuje da bi se isti cilj mogao postići i u Srbiji.

 

 

Pravno regulisanje istopolnih partnerstava u Srbiji

 

Istopolne zajednice postoje de facto u Srbiji. Postojale su i ranije i postojaće i ubuduće. Istopolni partneri uspostavljaju stabilne životne zajednice koje se ne razlikuju u odnosu na životne zajednice parova suprotnog pola. Ovo nije prosta tvrdnja, ona je potvrđena i praksom Evropskog suda.

 

Međutim, istopolni partneri su pravno nevidljivi i ovaj status rezultira njihovim neravnopravnim tretmanom u odnosu na životne zajednice osoba suprotnog pola i ima za posledicu uskraćivanje niza prava. Evropski sud je ovo već prepoznao u slučaju Italije i utvrdio je da takav tretman predstavlja povredu prava na poštovanje privatnog i porodičnog života.

 

Ustav Srbije sadrži niz garantija na osnovu kojih bi trebalo unaprediti položaj LGBT osoba. Primera radi, Ustavom se jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima. Odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače se u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje.[14] Pred Ustavom i zakonom svi su jednaki i svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.[15] Isto tako, predmet referenduma ne mogu biti obaveze koje proizlaze iz međunarodnih ugovora, niti zakoni koji se odnose na ljudska i manjinska prava i slobode.[16]

 

Insistiranje na preduslovu postojanja određenog društvenog, kulturološkog ili političkog konteksta ne može biti opravdanje za neusvajanje ili dalje odlaganje usvajanja zakona kojim bi se regulisao položaj istopolnih partnera . Stoga je potrebno da se, 15 godina od usvajanja aktuelnog Ustava Srbije, i 6 godina od presude Oliari i drugi protiv Italije, što pre usvoji sveobuhvatan zakon kojim će istopolne zajednice biti pravno priznate.

 

 

 


[1] LGBT je akronim koje se koristi za lezbejke, gejeve, bisekusalne i trans osobe.

[2] Za kontrolu primene Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u državama članicama nadležan je Evropski sud za ljudska prava, osnovan 1959. godine. Ovaj sud predstavlja jedan od najaktivnijih međunarodnih sudova sa izuzetno bogatom jurisprudencijom. Po karakteru je specijalizovan i regionalni sud. Sedište mu je u Strazburu, u Francuskoj.

[3] Uživanje prava i sloboda predviđenih Evropskom konvencijom obezbeđuje se bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status . Upravo je ovaj „drugi status“ bio osnov za prve presude Evropskog suda kojima je utvrđeno kršenje prava LGBT osoba.

[4] Ovo načelo opisuje se kao „pokretni standard“ koji Sud koristi kada utvrđuje razmere u kojima se mešanja u prava zajamčena Konvencijom smatraju nužnim, odnosno razmere u kojima država ima pozitivne obaveze po osnovu Konvencije.

[5] Čl. 8 glasi:

1. Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske.

2. Javne vlasti neće se mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.

[6] X. v. Iceland, predstavka br. 6825/74 ((1976) 5 DR 86), odluka 18. maja 1976. godine.

[7] Dudgeon v. United Kingdom, predstavka br. 7525/76, presuda doneta 22. oktobra 1981. godine.

[8] Osoba koja se obraća Evropskom sudu sa potrebom da mu/joj se zaštite prava naziva se podnosilac/podnositeljka predstavke.

[9] Videti: L. And V. v. Austria, predstavka br. 39392/98, presuda doneta 9. januara 2003. godine.

[10] Videti: Salgueiro da Silva Mouta v. Portugal, predstavka br. 33290/96, presuda doneta od strane Veća 21. decembra 1999. godine.

[11] Videti: Karner v. Austria, predstavka br. 40016/98, presuda doneta od strane Veća 24. jula 2003. godine.

[12] Oliari and others v. Italy, predstavke br. 18766/11 и 36030/11, presuda doneta od strane Veća 21. jula 2015. godine.

[13] Kao istopolni brak, registrovano partnerstvo sa sličnim pravima kao u braku ili sa ograničenim pravima ili u obliku zajedničkog života.

[14] Videti čl. 18 Ustava Srbije.

[15] Videti čl. 21 Ustava Srbije.

[16] Videti čl. 108. Ustava Srbije.

Ostavite komentar:

Komentar je dodat i čeka odobrenje.

Smernice za objavljivanje sadržaja

Autori i komentatori sadržaja na Platformi Otvorena vrata pravosuđa individualno su odgovorni za sadržaj objavljenih tekstova, informacija i komentara. Ipak, Platfoma će voditi računa da sadržaj bude dozvoljen za objavljivanje u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima i Zakonom o elektronskim medijima.

Neće biti objavljeni sadržaji:

Autori tekstova, informacija i komentara koji su sudije, tužioci, zamenici tužilaca i advokati će postupati u skladu sa Zakonom o sudijama, Zakonom o javnom tužilaštvu, Zakonom o advokaturi i profesionalnim kodeksima.

Sudije, tužioci i zamenici javnih tužilaca neće:

Prijavite se

Pretraga