Izvor fotografije: Stevepb / Pixabay

 

 

Testament proizvodi pravno dejstvo ukoliko je punovažan. To znači da ga je sačinilo lice sposobno za rasuđivanje, starije od 15 godina života, slobodno izražavajući svoju volju u nekom od oblika koji su propisani zakonom, pri čemu sama sadržina testamenta nije protivna prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima. U suprotnom, testament je nevažeći. Razloge za nevažnost testamenta Zakon o nasleđivanju deli u dve kategorije - razloge za ništavost i razloge za rušljivost. U zavisnosti od konkretnog razloga, razlikuju se lica koja mogu osporavati testament, rokovi u kojima to mogu učiniti, način na koji treba postaviti tužbeni zahtev, kao i kakvo će biti dejstvo sudske odluke, pa je od izuzetnog značaja utvrđivanje tačnih razloga za pobijanje testamenta u svakom konkretnom slučaju.

 

 

Ništavost testamenta

 

Testament je ništav ako je njegova sadržina protivna prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Dokazivanje ove tzv. opšte ništavosti podrazumeva poznavanje pravnog poretka kao takvog, te imperativnih normi sa kojima testament ne može biti u suprotnosti. Pored nje, zakonom su predviđeni i tzv. posebni slučajevi ništavosti testamenta, pa je ništav testament lica koje nije navršilo 15 godina života i lica koje je zbog nesposobnosti za rasuđivanje potpuno lišeno poslovne sposobnosti (u posebnom sudskom postupku mu je oduzeta sposobnost samostalnog preduzimanja pravnih poslova), kao i falsifikovani testament.

 

Međutim, može se desiti da je samo neka od odredbi u testamentu ništava. Ništavost te odredbe neće značiti i ništavost samog testamenta ukoliko on može opstati bez nje ili ukoliko ona nije bila odlučujuća pobuda zbog koje je testament sačinjen.

 

Zakonom je izričito predviđeno da su ništave sledeće odredbe u testamentu:

  • odredba kojom zaveštalac određuje naslednika svom nasledniku;
  • odredba kojom zaveštalac svom nasledniku zabranjuje da otuđi stvar ili pravo koje mu je ostavio;
  • odredba kojom se zabranjuje ili ograničava deoba nasledstva;
  • odredba kojom se ostavlja nešto licu ovlašćenom za sačinjavanje testamenta (npr. sudiji, javnom beležniku...), kao i bračnim drugovima, precima, potomcima i braći i sestrama tih lica;
  • odredba kojom se ostavlja nešto zaveštajnim svedocima, kao i bračnim drugovima, precima, potomcima i braći i sestrama tih lica;
  • odreba kojom se kod usmenog testamenta nešto ostavlja zaveštajnim svedocima, njihovim bračnim drugovima, precima, potomcima i srodnicima u pobočnoj liniji do četvrtog stepena srodstva zaključno, kao i bračnim drugovima svih tih lica.

 

Ništavim testamentom vređaju se opšti interesi, pa na ništavost testamenta sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozvati svako zainteresovano lice. Samo pravo na isticanje ništavosti se ne gasi, što znači da nije ograničeno, već se uvek može koristiti. Takođe, za razliku od rušljivosti, ništavost testamenta nastupa po samom zakonu, što znači da momentom nastupanja nekog od predviđenih razloga nastupa i ništavost testamenta. Zbog toga tužbeni zahtev u ovom slučaju podrazumeva utvrđivanje ništavosti (utvrđivanje da je ista već nastupila po zakonu), pa je sudska odluka kojom je usvojen taj tužbeni zahtev isključivo deklaratornog karaktera (samo konstatuje postojanje ništavosti). Kod utvrđene ništavosti smatra se da testament nikada nije ni nastao. U tom slučaju, primeniće se zakon kao osnov nasleđivanja ili eventualno ranije sačinjen testament ukoliko isti ispunjava sve uslove za proizvođenje pravnog dejstva.

 

 

Rušljivost testamenta

 

Zakonom su predviđena tri razloga za rušljivost testamenta.

 

Prvi razlog je nedostatak zaveštajne sposobnosti, pa je testament rušljiv ukoliko ga je sačinilo lice koje je u momentu sačinjavanja bilo nesposobno za rasuđivanje. To znači da se radi o licu koje je starije od 15 godina života i koje je nesposobno za rasuđivanje, ali koje nije sudskom odlukom lišeno poslovne sposobnosti (sposobnosti da samostalno preduzima pravne poslove). Ovde treba obratiti pažnju na to da nedostatak zaveštajne sposobnosti može biti i razlog ništavosti, ali se tu radi o licu koje je mlađe od 15 godina života ili licu koje je zbog nedostatka sposobnosti za rasuđivanje sudskom odlukom lišeno poslovne sposobnosti.

 

Drugi razlog je postojanje mane volje u vreme sačinjavanja testamenta, pa je testament rušljiiv ukoliko je sačinjen pod uticajem prinude, pretnje i prevare ili u zabludi o činjenicama koje su predstavljale pobudu da se testament uopšte sačini. Međutim, rušljivost pojedine odredbe iz navedenog razloga neće podrazumevati i rušljivost testamenta u celosti ukoliko on može opstati bez te odredbe ili ukoliko ta odredba nije bila odlučujuća pobuda zbog koje je zaveštanje sačinjeno.

 

Treći razlog je povreda forme, pa je testament rušljiv ukoliko nije sačinjen u obliku i pod uslovima određenim zakonom.

 

Rušljivost testamenta vređa samo pojedinačne interese, pa sud ne vodi računa po službenoj dužnosti o postojanju razloga za rušljivost testamenta, već to čini isključivo na zahtev lica koje za to ima pravni interes. To je svako lice koje bi po zakonskom redu nasleđivanja bilo pozvano na nasleđe kada ne bi bilo testamenta ili lice koje učini verovatnim da bi mu poništajem testamenta pripala neka korist iz zaostavštine. Dakle, za razliku od ništavosti, rušljiv testament nije takav po samom zakonu i stoga sud nije ovlašćen da se po službenoj dužnosti upušta u ispitivanje njegove valjanosti, već njegov opstanak zavisi od lica koja mogu zahtevati poništaj. Zbog toga tužbeni zahtev u ovom slučaju podrazumeva poništaj testamenta („oduzimanje“ pravnog dejstva), pa je sudska odluka kojom se taj zahtev usvaja konstitutivnog karaktera (pravnosnažnom sudskom odlukom se poništava testament koji je do tada proizvodio pravno dejstvo).

 

Isticanje ovog zahteva nije neograničeno kao kod razloga za ništavost testamenta. Poništaj testamenta zbog zaveštajne nesposobnosti i mana zaveštaočeve volje može se zahtevati u roku od jedne godine od dana saznanja za postojanje uzroka rušljivosti, a najkasnije u roku od deset godina od dana proglašenja zaveštanja, odnosno u roku od dvadeset godina ukoliko se radi o nesavesnom licu (npr. licu koje je znalo za mane zaveštaočeve volje ili ih je prouzrokovalo). Zbog povrede oblika i nepoštovanja uslova određenih zakonom poništaj testamenta se može zahtevati u roku od jedne godine od dana saznanja za zaveštanje, a najkasnije u roku od deset godina od dana proglašenja zaveštanja. U oba slučaja, rok od jedne godine ne može početi da teče pre proglašenja zaveštanja.

 

Ukoliko se pravnosnažnom sudskom odlukom poništi testament, pravne posledice su iste kao i kod ništavosti testamenta - smatraće se da testament nikada nije ni nastao, te će se primeniti zakon kao osnov nasleđivanja ili eventualno ranije sačinjen testament ukoliko isti ispunjava sve uslove za proizvođenje pravnog dejstva.

 

S druge strane, ukoliko se takav zahtev uopšte ne istakne ili se pravnosnažnom sudskom odlukom odbije, testament nastavlja da proizvodi pravno dejstvo.

 

 

Prekid ostavinskog i pokretanje parničnog postupka

 

Ukoliko se u ostavinskom postupku među naslednim učesnicima pojavi spor o činjenicama od kojih zavise njihova prava, pa tako i spor o pravnoj valjanosti testamenta, sud će prekinuti ostavinski postupak i uputiti ih na pokretanje parničnog postupka u određenom roku koji ne može biti duži od 30 dana. Međutim, treba naglasiti da odluka suda o prekidu ostavinskog postupka i upućivanju na parnicu ne predstavlja (prethodni) uslov za podnošenje tužbe, niti ima uticaja na početak i tok roka za podnošenje tužbe, obzirom da je zakonom izričito propisano da rok počinje da teče od dana saznanja za zaveštanje, odnosno od proglašenja zaveštanja. Nasledni učesnici pravo na podnošenje tužbe crpe iz zakonskih ovlašćenja i u okviru zakonom propisanih rokova, a ne iz odluke suda. Takođe, učesnik koji je upućen na parnični postupak može da ga pokrene i nakon isteka ostavljenog roka od 30 dana i to sve do završetka ostavinskog postupka, a u okviru gore navedenih rokova za poništaj testamenta. Ali ukoliko nijedan od učesnika do završetka ostavinskog postupka ne pokrene parnični postupak, sud će dovršiti postupak bez obzira na zahteve u pogledu kojih je učesnik upućen na parnicu.

 

Imajući u vidu sve navedeno, kao i činjenicu da se neretko radi o komplikovanim porodičnim odnosima i imovini veće vrednosti,  neopohodno je angažovanje stučne pomoći bez obzira da li se radi o tužiocu ili tuženom, a sve u cilju ostvarivanja datih prava na najbolji mogući način.

 

 

Ostavite komentar:

Komentar je dodat i čeka odobrenje.

Smernice za objavljivanje sadržaja

Autori i komentatori sadržaja na Platformi Otvorena vrata pravosuđa individualno su odgovorni za sadržaj objavljenih tekstova, informacija i komentara. Ipak, Platfoma će voditi računa da sadržaj bude dozvoljen za objavljivanje u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima i Zakonom o elektronskim medijima.

Neće biti objavljeni sadržaji:

Autori tekstova, informacija i komentara koji su sudije, tužioci, zamenici tužilaca i advokati će postupati u skladu sa Zakonom o sudijama, Zakonom o javnom tužilaštvu, Zakonom o advokaturi i profesionalnim kodeksima.

Sudije, tužioci i zamenici javnih tužilaca neće:

Prijavite se

Pretraga