klimatska-pravda.jpg

Evropski sud za ljudska prava - stanica na putu do kllimatske pravde

Sreten Bjeličić - Doktorand međunarodnog prava i saradnik Centra za pravosudna istraživanja CEPRIS

Izvor fotografije: Pixabay

 

 

 

Medijima je odjeknula vest - Evropski sud za ljudska prava je doneo istorijsku odluku. Po prvi put je utvrđena obaveza država ugovornica Evropske konvencije o ljudskim pravima[1] (EKLJP), da preduzmu neophodne mere da spreče štetne efekte klimatskih promena na dobrobit građana i građanki. Presuda je doneta protiv Švajcarske u slučaju Verein KlimaSeniorinen Schweiz i drugi protiv Švajcarske. Njen značaj leži u činjenici da je Evropski sud za ljudska prava utvrdio da nedovoljno uspešna borba Švajcarske protiv negativnih efekata klimatskih promena dovodi do povrede prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8 EKLJP.[2]

 

Pre nego što krenemo u analizu slučaja, potrebna je jedna prethodna napomena. Slučaj protiv Švajcarske povodom štetnih efekata klimatskih promena nije jedini takav. Ono što ga razlikuje od ostalih je odluka Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP) kojom je utvrđena povreda EKLJP. U drugim slučajevima, npr. Duarte Agostinjo i drugi protiv Portugala i 32 drugih[3], koja se zasniva na sličnom činjeničnom stanju, tj. negativnom uticaju klimatskih promena (globalnog otopljavanja prouzrokovanog povećanim emisijama CO2) na dobrobit i zdravlje ljudi[4], predstavke su odbačene iz procesnih razloga, pa sud i nije odlučivao o suštini povreda. U slučaju protiv Portugala i drugih, podnosioci nisu iskoristili sva pravna sredstva koja predviđa pravo Portugala, uslov koji predviđa EKLJP u čl. 35. st. 1, da bi se mogli obratiti ESLJP. Drugi problem je bilo pitanje nadležnosti. Jasno je da je u konkretnom slučaju, ESLJP pronašao da ima nadležnost da ispituje povredu EKLJP u  odnosu na Portugal, jer su podnosioci građani Portugala (nalaze se u vlasti Portugala) i potencijalna povreda se desila na teritoriji Portugala (niz požara 2017. prouzrokovan globalnim zagrevanjem). U odnosu na 32 druge države koje su takođe obuhvaćene predstavkom, Sud nije uspeo da zasnuje nadležnost u vidu tzv. ekstrateritorijalne nadležnosti. Na ovom mestu se nećemo upuštati detaljnije u kompleksni problem nadležnosti ESLJP, samo ćemo skicirati šta je bio glavni argument protiv nadležnosti Suda.

 

U najširem smislu posmatrano, Sud može da zasnuje nadležnost protiv svih država sa liste, jer se radi o državama ugovornicama EKLJP. Međutim, činjenice konkretnog slučaja su takve da podnosioci predstavke tvrde da su propusti svih tih država u borbi protiv klimatskih promena njima naneli štetu. Argument počiva na premisi kompleksnosti problema klimatskih promena i da se ne mogu državnim granicama sprečiti uticaji i štetni efekti na dobrobit ljudi. Suštinski posmatrano to je teza o transgraničnom karakteru ekoloških šteta iz međunarodnog prava zaštite životne sredine, principu „zagađivač plaća“ kao i konceptu međunarodnopravnog delikta koga karakteriše da posledica ekološkog delikta nastupa na teritoriji druge države u odnosu na državu izvršenja. Teškoću kod ovog pristupa čini to što je vrlo komplikovano dokazati uzročno posledičnu vezu između delikta i posledice. U ovom slučaju da su radnje svih tuženih država imale neposredan učinak na povredu konvencijskih prava podnosioca. Sud u konkretnom slučaju, nije ni odlučivao o suštini stvari, jer je pronašao da ovde nije moguće ustanoviti ekstrateritorijalnu nadležnost. Prema praksi Suda, da bi Sud imao nadležnost mora da postoji vlast i efektivna kontrola države nad pojedincima van njene teritorije ili nad teritorijom strane države na kojoj se taj pojedinac nalazi. To uklučuje i situaciju kada posledice pogađaju pojedinca na teritoriji druge države (Ilasku protiv Moldavije i Rusije[5]). U slučaju Al Skeini[6], Sud je priznao da se nadležnost ne može automatski utvrditi u svakom takvom slučaju i dao neke kriterijume kada je to moguće.[7] Uzimajući u obzir činjenice slučaja Duarte Agostinjo i drugi protiv Portugala i 32 drugih nije bilo moguće dokazati da su države obuhvaćene predstavkom imale efektivnu kontrolu nad podnosiocima, te nadležnost suda nije mogla da se ustanovi.

 

Slučaj potiv Švajcarske[8] nije imao takvih nedostataka. Sud je bez dvoumljenja, utvrdio da je nadležan. Tužena država ugovornica Švajcarska je vršila efektivnu kontrolu nad podnosiocima predstavki koji su se nalazili na njenoj teritoriji. U konkretnom slučaju predstavku su podnele četiri državljanke Švajcarske zajedno sa udruženjem čije su one članice, a koje zastupa prava starijih žena u kontekstu borbe protiv klimatskih promena.

 

U pogledu prava udruženja da podnosi predstavke povodom klimatskih promena, Sud je postavio uslove kada organizacija to može učiniti. Pored opšteg uslova zabrane zahteva u opštem smislu, Sud je postavio kao uslove i da je: „a) udruženje osnovano u skladu sa pravilima države sedišta; b) da je sposobno da dokaže da su mu radnje usmerene na zaštitu ciljeva iz Statuta, a koje se tiču zaštite ljudskih prava članova ili drugih pogođenih u jurisdikciji koja uključuje podnošenje kolektivnih akcija radi zaštite ljudskih prava pogođenih klimatskim promenama; c) da je sposobno da dokaže da se može smatrati da predstavlja članove i druge ljude pogođenih specifičnim pretnjama ili negativnim efektima, klimatskih promena na njihov život, zdravlje i dobrobit.“[9] U konkretnom slučaju Sud je pronašao da udruženje KlimaSeniorinen Schweiz[10] ispunjava uslove i prihvatio njihovu predstavku.

 

Kao što je pomenuto, nedovoljno uspešna borba Švajcarske protiv negativnih efekata klimatskih promena dovela je do povrede prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8 EKLJP. Član 8. stav 1. EKLjP predviđa da: „Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske“. Poštovanje privatnog, odnosno porodičnog života, kako saznajemo iz ove presude, podrazumeva i zaštićenost od negativnih efekata klimatskih promena. To se manifestuje kao obaveza činjenja države da se „bori“ protiv klimatskih promena stvarajući i primenjujući odgovarajući zakonski okvir. Tako Sud, „obaveza države po članu 8 je da pruži takvu zaštitu. U ovom kontekstu, primarna obaveza države je da usvoji i da efektivno primeni u praksi pravila i mere sposobne da umanje postojeće i buduće potencijalno ireverzibilne efekte klimatskih promena. Obaveza proizilazi iz kauzalne veze između klimatskih promena i uživanja konvencijskih prava, (...) posebno iz činjenice svrhe Konvencije da obezbedi stvarnu i efektivnu, a ne teorijsku i iluzornu zaštitu prava.“[11] Konkretnije, to znači pravila i mere „koje su usmerene na prevenciju povećanja nivoa gasova staklene bašte u atmosferi, kao i prosečne globalne temeperature koja za posledicu ima štetne efekte na zaštitu ljudskih prava, tj. prava na poštovanja privatnog i porodičnog života.“ Podnosioci predstavke su se upravo pozvali na činjenicu da država to nije dovoljno dobro uradila, iako delimično poseduje regulativni okvir u vidu Ustava Švajcarske, Federalnog zakona o zaštiti životne sredine, Zakona o ugljen dioksidu, Zakona o federalnoj upravnoj proceduri, kao i niza međunarodnih ugovora čija je Švajcarska ugovornica, kao što je Okvirna konvencija UN o klimatskim promenama, protokol, Pariski sporazum, Arhuska konvencija i sl. Ispitujući rezultate rada države, Sud je pronašao da se nisu ispunili standardi postavljeni zakonodavstvom.

 

Tako, npr. nije ostvaren cilj spuštanja GHG (green house gasses) za 2020, u odnosu na 1990, smanjen je samo za 11%.[12] Slično, iako je Švajcarska obećala da će unaprediti svoj Zakon o klimi, Sud ceni „da buduće izmene zakonodavstva nisu dovoljne da isprave postojeće mane u dosadašnjem zakonodavnom okviru.“[13] Postoje takođe problemi u vidu odsustva posebnog „ugljeničnog budžeta“ (carbon budget), dela budžeta opredeljenog za borbu protiv klimatskih promena.[14] Na osnovu svega navedenog, Sud je pronašao da država nije postavila i primenila mere neophodne za smanjenje GHG, nije dostigla ranije postavljene pragove emisije, niti je kroz budžet odredila nacionalne granice emisije, te je povredila pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života iz čl. 8 EKLJP.[15]

 

S obzirom na činjenicu da presude ESLJP vezuju sve države ugovornice EKLJP, postoji nada da će i druge države obratiti pažnju na svoje obaveze u borbi protiv klimatskih promena i time biti jedan korak bliže na putu do klimatske pravde.         

 

 

 


[1] Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda od 4. novembra 1950.

[2]  U predstavci se takođe, tvrdi da je povređen i član 6. stav 1. EKLJP. Pravo na pravično suđenje, preciznije pravo na pristup sudu, jer nacionalni sud nije pružio razumno obrazloženje zašto nije uzeo u razmatranje suštinske argumente podnosilaca koji se tiču naučnih dokaza klimatskih promena i tako de facto ograničio pristup sudu u funkcionalnom smislu. ESLJP je pronašao da je pravo na pravično suđenje time povređeno.

[3] Predstavka 39371/20. Odluka od 9.4.2024.

[4] Predstavka se pozvala na slične pravne posledice kao slučaj protiv Švajcarske, povreda prava na privatan i porodičan život iz člana 8. EKLJP, povreda prava na život iz čl. 2. Ono što je specifično je da su u slučaju protiv Portugala i ostalih, podnosioci bili mladi ljudi (tinejdžeri i mladi odrasli), pa je u optiku argumentacije ušla i obaveza država da se pridržavaju standarda iz Konvencije o pravima deteta.

[5] Ilascu et al. v. Moldova and Russia [GC], no. 48787/99, § 317, 8 jul 2004.

[6] Al-Skeini and Others v. the United Kingdom [GC] no. 55721/07, § 133, 7 jula 2011.

[7] Al Skeini predviđa dva slučaja: personalnu nadležnost, kada se pojedinac nalazi pod kontrolom agenata države na teritoriji druge države. Druga situacija podrazumeva da država vrši efektivnu kontrolu na delu ili celokupnoj teritoriji strane države, npr. u slučaju okupacije, tada će biti odgovorna za povredu konvencijskih prava na toj teritoriji.

[8]  Predstavka, 53600/20.

[9] Ibid., par. 502.

[10] Ibid., par. 528.

[11] Ibid., par. 545.

[12] Ibid., par. 559.

[13] Ibid., par. 568.

[14] Ibid., par. 569.

[15] Ibid., par. 573-574.

Ostavite komentar:

Komentar je dodat i čeka odobrenje.

Smernice za objavljivanje sadržaja

Autori i komentatori sadržaja na Platformi Otvorena vrata pravosuđa individualno su odgovorni za sadržaj objavljenih tekstova, informacija i komentara. Ipak, Platfoma će voditi računa da sadržaj bude dozvoljen za objavljivanje u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima i Zakonom o elektronskim medijima.

Neće biti objavljeni sadržaji:

Autori tekstova, informacija i komentara koji su sudije, tužioci, zamenici tužilaca i advokati će postupati u skladu sa Zakonom o sudijama, Zakonom o javnom tužilaštvu, Zakonom o advokaturi i profesionalnim kodeksima.

Sudije, tužioci i zamenici javnih tužilaca neće:

Prijavite se

Pretraga

Vaše mišljenje nam je važno i zato vas molimo da izdvojite 2 minuta vremena i popunite anketu na linku ispod
OPŠTE POZNAVANJE FUNKCIONISANJA PRAVOSUDNOG SISTEMA
anketa