Najave događaja

Najave događaja

testament-11831751280-min.jpg

Ugovori u naslednom pravu - još jedan od načina raspolaganja imovinom

Aleksandra Pravdić - Advokatica i saradnica Centra za pravosudna istraživanja CEPRIS

Izvor fotografije: Kalhh / Pixabay

 

 

Naše pravo poznaje ugovore naslednog prava koji su regulisani Zakonom o nasleđivanju. To su ugovor o doživotnom izdržavanju i ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života. Drugi naslednopravni ugovori – poput ugovora kojima se neko obavezuje da nekome ostavi svoju imovinu u nasleđe ili se unapred odriče naslednog prava, zabranjeni su u domaćem pravu.

 

Jedna od najbitnijih karakteristika ova dva ugovora jeste da imovina koja je njihov predmet ne ulazi u zaostavštinu lica koje na ovaj način njome raspolaže. To rezultira time da se oni u praksi često koriste kao način posrednog isključivanja zakonskih naslednika, zbog čega su praćeni brojnim sudskim sporovima za poništaj. S druge strane, sastavljeni i izvršeni u svemu u skladu sa zakonom, ovi ugovori omogućavaju licu koje na ovaj način raspolaže svojom imovinom da za to pribavi određenu korist. U tome je jedna od bitnijih razlika u odnosu na testament koji predstavlja izjavu jednog lica kojim drugo lice dobija korist, a da za nju ne daje nikakvu protivnaknadu i za koji zbog toga važe posebna pravila.

 

 

Ugovor o doživotnom izdržavanju

 

Ugovor o doživotnom izdržavanju je ugovor kojim se primalac izdržavanja obavezuje da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese pravo svojine na tačno određenim stvarima ili neka druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani. Npr. baka se obavezuje da se na njenog unuka posle njene smrti prenese pravo svojine na stanu u kojem živi, a unuk se obavezuje da će joj mesečno davati određen novčani iznos, negovati je u bolesti i posle smrti sahraniti.

 

U pogledu prava koja se prenose ovim ugovorom, prva napomena je da ona moraju postojati u momentu zaključenja ugovora. Samim tim, ne može se npr. ugovoriti prenos prava svojine na nepokretnosti koje će primalac eventualno kasnije steći, niti ugovoriti da će celokupna zaostavština primaoca biti predmet prenosa nakon smrti. Takođe, prava koja se prenosu moraju biti tačno određena u ugovoru, pa tako nije moguće da se ugovori npr. prenos prava svojine na svim pokretnim stvarima primaoca.

 

U pogledu obaveze izdržavanja, zakonom je predviđeno da obaveza izdržavanja naročito obuhvata obezbeđivanje stanovanja, hrane, odeće i obuće, odgovarajuću negu u bolesti i starosti, troškove lečenja i davanja za svakodnevne uobičajene potrebe, ukoliko nešto drugo nije ugovoreno. Takođe, stav sudske prakse je da izdržavanje nije ograničeno samo na navedena materijalna davanja, već obuhvata i svaku drugu vrstu nege u bolesti i starosti, kao i pružanje određenih ličnih usluga u domenu socijalnog i kulturnog života primaoca.

 

Davalac izdržavanja može biti fizičko punoletno lice, starije maloletno lice (14-18 godina) ukoliko ga zastupa roditelj, odnosno zakonski zastupnik, čak i pravno lice. Navedena lica moraju biti poslovno sposobna (sposobna da samostalno zaključuju ugovore). Jedino ograničenje u pogledu toga ko može biti davalac, zakon je predvideo u slučaju fizičkih ili pravnih lica koja se u okviru svog zanimanja/delatnosti staraju o primaocu (medicinsko osoblje, bolnice, domovi za stare...), navodeći da će ugovor u tom slučaju biti ništav (neće proizvoditi pravna dejstva) ukoliko prethodno za njega nije dobijena saglasnost nadležnog organa starateljstva. Jasno je da je namera zakonodavca da se onemogući eventualna zloupotreba u obavljanju profesionalne dužnosti.

 

Primalac izdržavanja može biti svako poslovno sposobno fizičko lice, ali ne i pravno.  U slučaju da se radi o licu koje je lišeno poslovne sposobnosti (posebnom odlukom suda mu je oduzeta sposobnost da samostalno zaključuje ugovore), ugovor je ništav. Sudska praksa je stanovišta da je ugovor ništav i u situaciji kada primalac u momentu zaključenja nije bio formalno lišen poslovne sposobnosti, ali je u toku postupka utvrđeno da tada nije bio sposoban za rasuđivanje, te samim tim ni da shvati značaj pravne radnje koju preduzima.

 

Ugovor o doživotnom izdržavanju može biti raskinut iz više razloga, a zakonom su posebno izdvojeni raskid zbog poremećenih odnosa i raskid zbog promenjenih okolnosti. Poremećeni odnosi podrazumevaju situaciju u kojoj su se međusobni odnosi ugovornika iz bilo kog razloga toliko poremetili da su postali nepodnošljivi i tada svako od njih može zahtevati da sud raskine ugovor, gde će u slučaju raskida primalac biti dužan da da naknadu za primljena davanja i usluge, a ukoliko je do raskida došlo zbog krivice jedne strane, druga strana će imati pravo na pravičnu naknadu. Što se tiče promenjenih okolnosti, da bi došlo do raskida ugovora okolnosti moraju da se promene nakon zaključenja ugovora i to toliko da ispunjenje ugovora postane znatno otežano-npr. preseljenje davaoca u inostranstvo. U tom slučaju, sud će na zahtev bilo koje strane, raskinuti ugovor ili će njihove međusobne odnose ponovo urediti. Tada sud može pravo primaoca preinačiti u doživotnu rentu (davanje unapred određenog iznosa na mesečnom nivou do kraja života primaoca, bez ikakvih drugih obaveza) pod uslovom da se sa time saglase obe strane.

 

Često se u praksi javlja pitanje - Šta se dešava kada davalac umre pre primaoca? Tada njegove obaveze prelaze na njegovog bračnog druga i potomke koji su pozvani na nasleđe, ako pristanu. Ako ne pristanu, ugovor se raskida, ali oni ne mogu zahtevati naknadu za ranije dato izdržavanje, dakle primalac zadržava sve primljeno. Međutim, ukoliko oni nisu u mogućnosti da preuzmu ugovorne obaveze (npr. usled teške materijalne situacije), tada mogu zahtevati navedenu naknadu od primaoca za ranije dato izdržavanje, pri čemu će sud njenu visinu odrediti ceneći njihovo imovno stanje i imovno stanje primaoca.

 

Specifičnost ovog ugovora je njegova aleatornost (neizvesnost) u vidu dužine života primaoca izdržavanja, a samim tim i trajanja obaveze davaoca. Shodno tome, prilikom zaključivanja se ne može odrediti da li postoji srazmera uzajamnih davanja, pa se ni ne može tražiti raskid tvrdnjom da je jedna strana stekla mnogo više od onoga što je dala za to.

 

Međutim, u praksi se često ovaj ugovor pobija argumentom da on u datom slučaju nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca zbog bolesti ili starosti primaoca. Zakonski naslednici primaoca mogu da traže poništaj ugovora u roku od jedne godine od dana saznanja za ugovor (pri čemu ovaj rok ne može da počne da teče pre smrti primaoca), a najkasnije u roku od tri godine od dana smrti primaoca. Sud postojanje neizvesnosti ne procenjuje samo prema vremenu između zaključenog ugovora i smrti primaoca, već prema svim okolnostima slučaja.

 

Kako se radi o teretnom ugovoru (jedna strana daje određenu naknadu za korist koju prima od ugovorne strane), predmet ugovora u pogledu prava/stvari primaoca ne ulazi u njegovu zaostavštinu. S tim u vezi, u praksi se dešava da stranke zaključe ugovor o doživotnom izdržavanju ispunivši sve formalne zahteve, ali sa ciljem da zaobiđu zakonska pravila o nasleđivanju, pa naslednici koji to tvrde često pokreću sporove za poništaj ugovora kako bi prava/stvari koja su bila obuhvaćena ugovorom ipak ušla u sastav zaostavštine. Sud tada ocenjuje da li je davalac stvarno pružao obavezu izdržavanja primaocu, te da li je primalac istu primao i da li je uopšte kod primaoca postojala realna potreba za tim, pri čemu se ne posmatra samo potreba za sredstvima za izdržavanje, već i potreba za drugim vidom pomoći.

 

Za zaključenje ovog ugovora predviđena je stroga forma - on mora biti zaključen u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave, pri čemu je javni beležnik dužan da ugovornike naročito upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u zaostavštinu primaoca i da se njome ne mogu namiriti zakonski naslednici, o čemu stavlja napomenu u klauzuli o potvrđivanju. U suprotnom, ugovor je ništav.

 

 

Ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života

 

Ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života je ugovor kojim predak (ustupilac) ustupa i raspodeljuje svoju imovinu potomcima (dakle, ne bilo kojim srodnicima poput npr. sestara, braće, roditelja ... već isključivo potomcima - deci, unucima itd.), uz naknadu ili bez nje. Ustupilac može za sebe/svog bračnog druga/oboje/nekog drugog zadržati pravo uživanja na svim ili nekim ustupljenim dobrima, može ugovoriti doživotnu rentu u stvarima ili novcu, doživotno izdržavanje ili kakvu drugu naknadu.

 

Predmet ovog ugovora može biti samo ustupiočeva imovina koja postoji u momentu zaključivanja i nedozvoljeno je ugovarati raspodelu dobara koja bi se zatekla u ustupiočevoj zaostavštini.

 

U pogledu forme, za ovaj ugovor važi sve kao i za ugovor o doživotnom izdržavanju jer ustupljena imovina ne ulazi u zaostavštinu ustupioca.

 

Da bi ovaj ugovor bio punovažan potrebno je da se sa njim saglase svi potomci ustupioca koji će po zakonu biti pozvani da naslede njegovu zaostavštinu. Dakle, ustupilac može da ustupi imovinu jednom potomku ili nekima od njih, ali je za punovažnost potrebna saglasnosti svih, s tim što se ta saglasnost može dati i naknadno. Ako potomak koji nije dao saglasnost umre pre ustupioca ili se odrekne nasleđa, ugovor će takođe biti punovažan.

 

Pored potomaka, ugovorom se može obuhvatiti i bračni drug, koji ukoliko se saglasi, ima isti položaj kao i potomci.

 

Iako se potomcima ustupa imovina, oni ne odgovaraju za dugove ustupioca, osim ako to nije izričito ugovoreno.

 

Ustupilac ovaj ugovor može opozvati u svako doba ukoliko je potomak pokazao „grubu neblagodarnost“ prema njemu ili ako potomak njemu ili kome drugome ne daje ugovoreno izdržavanje ili ne namiri ustupiočeve dugove i tada je potomak dužan da vrati ono što je primio. Ukoliko potomak nije izvršio neku drugu obavezu iz ugovora, sud će da odluči da li ustupilac ima pravo na vraćanje ili pravo da traži prinudno izvršenje te obaveze, pri čemu će voditi računa o važnosti te obaveze za ustupioca i drugim okolnostima.

 

Shodno navedenom, iako se za ove ugovore vezuju brojni parnični postupci, jasno je da njihovim pravilnim i savesnim zaključivanjem i izvršavanjem profitiraju obe ugovorne strane. A kako bi isto bilo garantovano, smatramo da je i više nego poželjno pružanje profesionalne pomoći, pogotovo jer se najčešće radi i o imovini veće vrednosti i o složenim porodičnim odnosima, pa je, kao i uvek, bolje sprečiti nego lečiti.

 

 

Ostavite komentar:

Aleksandar25.01.2021. | 12:40
Baš dobro suštinski i strukturno obrađeno pitanje sa vrlo jasnim objašnjenjima. Vrlo korisno za čitaoce. Svve čestitke autoru.
Teodora25.01.2021. | 05:45
Veoma jasno, sveobuhvatno, a opet sažeto. Aleksandra približava čitaocu materiju naslednog prava i pruža osećaj razumljivosti. Svaka čast.

Komentar je dodat i čeka odobrenje.

Smernice za objavljivanje sadržaja

Autori i komentatori sadržaja na Platformi Otvorena vrata pravosuđa individualno su odgovorni za sadržaj objavljenih tekstova, informacija i komentara. Ipak, Platfoma će voditi računa da sadržaj bude dozvoljen za objavljivanje u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima i Zakonom o elektronskim medijima.

Neće biti objavljeni sadržaji:

Autori tekstova, informacija i komentara koji su sudije, tužioci, zamenici tužilaca i advokati će postupati u skladu sa Zakonom o sudijama, Zakonom o javnom tužilaštvu, Zakonom o advokaturi i profesionalnim kodeksima.

Sudije, tužioci i zamenici javnih tužilaca neće:

Prijavite se

Pretraga