Izvor fotografije : Pixabay

"Ići sudiji znači ići pravdi, jer sudija želi da bude oličenje pravednosti" – Aristotel.

 

Navedena sentenca velikog antičkog filozofa sažeta je u srpskoj izreci "idem sudu, idem pravdi". Međutim, postavlja se pitanje da li je navedeni citat primenljiv i ostvarljiv u stvarnom životu ili se radi o nekom, za običnog čoveka, dalekom i nedostižnom idealu.

 

Svedoci smo velikih problema sa kojima se običan čovek susreće prilikom pokušaja ostvarivanja nekog svog prava pred sudom ili drugim državnim organima i institucijama. Svi ti problemi mogu se svrstati u dve grupe – prvu grupu koja se dovodi u vezu sa samim licem koje pokušava ostvariti ili zaštiti neko svoje pravo i drugu grupu koja se tiče institucija pred kojima se to pravo ostvaruje ili štiti.

 

Кada je reč o prvoj grupi problema, treba napomenuti da se svaki građanin u određenom trenutku svog života susreo sa određenim poteškoćama prilikom ostvarivanja, odnosno zaštite nekog svog prava (npr. prilikom vađenja ili produženja ličnih dokumenata, ostvarivanje prava po osnovu rada, zdravstvene i porodične zaštite ili u različitim postupcima pred sudom – građanskim, vanparničnim, izvršnim, krivičnim). Veliki deo tih poteškoća i problema odnosi se na preobimnu dokumentaciju koja je neophodna, a do koje se inače teško dolazi, zatim na otežan pristup državnim organima i institucijama (ogromne gužve, nemogućnost pristupa osoba sa invaliditetom, nedovoljno kadrova, itd.), kao i na nedovoljnu informisanost građana u pogledu njihovih prava i postupaka za njihovo ostvarivanje. Ovaj problem je posebno izražen kod posebno osetljivih društvenih grupa – osoba sa invaliditetom, pripadnika nacionalnih manjina, starih osoba i dr., koji su često marginalizovani i zapostavljeni od strane institucija i organa.

 

Druga grupa problema odnosi se na određenu vrstu inertnog i indiferentnog odnosa državnih organa i institucija za potrebe građana i njihova prava, a koji je posledica nedovoljnih kadrovskih, tehničkih i materijalnih mogućnosti i opremljenosti organa i institucija, sa jedne strane, kao i prevelikog obima posla zaposlenih u tim organima, sa druge strane.

 

Dakle, sve navedeno ukazuje da se radi o jednom složenom, može se slobodno reći, sistemskom problemu, koji nužno nameće jedan sveobuhvatan i multi-institucionalni pristup i saradnju mnogih činilaca na njegovom rešavanju.

 

Autor ovog teksta će ukazati na određene probleme sa kojima se susreću građani kao učesnici u sudskim postupcima. Naime, sam dolazak pred sud, za veliki broj građana, izaziva osećaj neprijatnosti i nelagode, bez obzira da li se u sud dolazi u svojstvu učesnika u postupku (stranke, svedoka, oštećenog) ili radi ostvarivanja nekog prava (izdavanje određenih potvrda ili uverenja), pa ako se tome doda i nedovoljna informisanost građana o svojim pravima, kao i načinu i postupku za njihovo ostvarivanje i zaštitu, jasno dolazimo do zaključka da se radi o jednoj veoma stresnoj situaciji za to lice, koja može imati implikacije i po sam sudski postupak. Upravo zbog toga, nameće se potreba pomoći tim licima, kroz stvaranje preduslova da što lakše i bezbolnije ostvare ne samo svoja prava, već i neke svoje obaveze (npr. obaveza svedočenja). Sistem je donekle prepoznao ovaj problem, tako da je pri nekim sudovima osnovana Služba za pomoć i podršku svedocima i oštećenima, sa ciljem da obezbedi uslove za sigurno i bezbedno svedočenje i pomogne oštećenima da prevaziđu negativna osećanja u vezi sa njihovim učešćem u krivičnom postupku. Služba obavlja poslove pružanja podrške i pomoći svedocima i oštećenima kroz davanje objašnjenja njihovih uloga u krivičnom postupku, načina na koji se postavljaju pitanja pred sudom, pravne terminologije, naplate troškova njihovog dolaska, a službenici podrške u Službi prisustvuju i suđenjima ukoliko svedoci i oštećeni to žele.

 

Svakako da je postojanje ovakvih Službi u pravnom sistemu Republike Srbije poželjno, neophodno i predstavlja pozitivni pomak u odnosu pravosuđa prema svedocima i oštećenima (što se posebno pokazalo korisnim u postupcima zaštite posebno osetljivih svedoka iz čl. 103. i 104. Zakonika o krivičnom postupku), ali se iz postupanja sudova u praksi ukazala potreba za njihovom nadogradnjom i daljim razvojem. Naime, iako je navedenim zakonskim odredbama predviđena mogućnost ispitivanja posebno osetljivih svedoka uz pomoć psihologa, socijalnog radnika ili drugog stručnog lica, u praksi organ postupka ne koristi ovu mogućnost. Angažovanje psihologa, socijalnog radnika ili drugog stručnog lica, koji bi svojim stručnim znanjem (kroz razgovor ili na drugi način), značajno bi doprinelo zaštiti interesa i procesnog položaja lica koje ima status posebno osetljivog svedoka, tako da je sa jedne strane potrebno osnažiti i uticati na organ postupka da primenjuje ovu zakonom predviđenu mogućnost, dok je sa druge strane potrebno obezbediti procesne, tehničke i druge mogućnosti za njeno ostvarivanje. Svi pozitivni efekti koji se odnose na situaciju u kojoj su sudovi prepoznali potrebu za primenom odredbe čl. 103. i 104. Zakonika o krivičnom postupku vidljivi su na slučajevima davanja statusa posebnog osetljivog svedoka maloletnim oštećenim licima. Pri Službi za pomoć i podršku svedocima i oštećenima Višeg suda u Nišu postoji posebna prostorija, snabdevena tehničkim sredstvima za prenos slike i zvuka, u kojoj su se obavljala ispitivanja posebno osetljivih svedoka - maloletnih oštećenih lica, tako da je postupanje u ovim predmetima jasno pokazalo sve benefite i prednosti primene navedene zakonske mogućnosti, a koji se pre svega odnose na zaštitu te posebne kategorije oštećenih lica i sprečavanju njihove dodatne viktimizacije, tzv. sekundarne viktimizacije. Upravo zbog navedenog, autor ovog teksta ukazuje na potrebu da se konkretna zakonska mogućnost primeni i na druge kategorije svedoka iz čl. 103. Zakonika o krivičnom postupku, odnosno na svedoke koji s obzirom na uzrast, životno iskustvo, način života, pol, zdravstveno stanje, prirodu, način ili posledice izvršenja krivičnog dela, odnosno druge okolnosti slučaja, imaju status posebno osetljivih svedoka.


Imajući u vidu navedeno, potrebno je sa jedne strane raditi na osnaživanju posebno osetljivih društvenih kategorija i unapređenju njihove pravne pismenosti, kako bi im se olakšao pristup pravdi, korišćenju usluga pravosudnog sistema i ostvarivanju njihovih prava. Sa druge strane, potrebno je raditi i na osnaživanju sudija i zaposlenih u drugim državnim organima i institucijama za rad sa posebno osetljivim licima i prepoznavanje problema njihovog pristupa pravdi. Navedena aktivnost nužno nalaže multi – institucionalni pristup i saradnju brojnih učesnika (sudova, tužilaštva, policije, centara za socijalni rad, predstavnika akademske zajednice, advokatske komore, komore javnih izvršitelja, nevladinih organizacija), kako bi se na jedan sveobuhvatan i potpun način detektovali, a potom i rešili, svi problemi u praksi i omogućio pristup pravdi svim licima.

 

Ostavite komentar:

Komentar je dodat i čeka odobrenje.

Smernice za objavljivanje sadržaja

Autori i komentatori sadržaja na Platformi Otvorena vrata pravosuđa individualno su odgovorni za sadržaj objavljenih tekstova, informacija i komentara. Ipak, Platfoma će voditi računa da sadržaj bude dozvoljen za objavljivanje u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima i Zakonom o elektronskim medijima.

Neće biti objavljeni sadržaji:

Autori tekstova, informacija i komentara koji su sudije, tužioci, zamenici tužilaca i advokati će postupati u skladu sa Zakonom o sudijama, Zakonom o javnom tužilaštvu, Zakonom o advokaturi i profesionalnim kodeksima.

Sudije, tužioci i zamenici javnih tužilaca neće:

Prijavite se

Pretraga

Vaše mišljenje nam je važno i zato vas molimo da izdvojite 2 minuta vremena i popunite anketu na linku ispod
OPŠTE POZNAVANJE FUNKCIONISANJA PRAVOSUDNOG SISTEMA
anketa