Ad hoc merama se ne smanjuje nasilje: rezultati odgovora institucija na višestruka ubistva 3. i 4. maja

Izvor fotografije: Maria Lysenko / Unsplash

 

 

 

Nakon višestrukih ubistava početkom maja u OŠ „Vladislav Ribnikar” u Beogradu i u selima Malo Orašje, Dubona i Šepšin u okolini Mladenovca i Smedereva, Vlada Srbije je usvojila niz mera kao reakciju na ove zločine. Cilj ovih mera je bilo poboljšanje kontrole vatrenog oružja i unapređenje bezbednosti kod mladih i u školama. Međutim, većina mera nije primenjeno zbog toga što su potrebne izmene zakona, do kojih još nije došlo, a neke od njih su i neizvodljive.

 

Najvidljivi su rezultati u vidu visokog broja prikupljenog oružja nakon poziva za njegovu predaju bez posledica. Vidljivo je i prisustvo policije u školama, ali nema efekta u smislu smanjenja nasilja jer se time ne otklanjanju njegovi uzroci, a postoji opasnost od drugih oblika kriminaliteta usled otežanog funkcionisanja policije. Generalno, trendovi nasilja se nisu promenili sa uvođenjem ovih mera. Čini se i da su i građani svesni ograničenosti mera Vlade, s obzirom da je više od polovine ispitanika u istraživanju javnog mnjenja bilo nezadovoljno merama.

 

 

Većina građana nije zadovoljno merama

 

Malo manje od polovine građana, njih 47% je zadovoljno merama Vlade Srbije za unapređenje bezbednosti u školama i kod mladih. Nešto malo više od toga tj. 54% je zadovoljno merama koje se odnose na kontrolu vatrenog oružja. Njih 56% posmatra ubistvo kao realnu pretnju, 61% isto misli za nelegalno posedovanje oružja, a 51% nasilje u školama posmatra kao pretnju.

 

Policiji veruje 63%, tužilaštvu 50%, a sudstvu 49% ispitanika. Ovo su rezultati istraživanja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku sprovedenog u okviru projekta evaluacije mera usvojenih nakon višestrukih ubistava 3. maja u OŠ „Vladislav Ribnikar” u Beogradu, i dan nakon toga, u selima Dubona, Malo Orašje i Šepšin u okolini Mladenovca i Smedereva.

 

 

Policija u školama – više razloga „protiv” nego „za”

 

Prva reakcija vlasti na događaj u „Ribnikaru” je bilo postavljanje policijskih službenika u školama tokom trajanja nastave, što je trebalo da unapredi bezbednost učenika i školskog osoblja. Ova mera predstavlja akt situacione prevencije, i moguće je da je uspešna u pojedinim slučajevima, npr. za sprečavanje sukoba među učenicima u školskom dvorištu ili u hodniku. Takođe, moguće je da su se pojedini učenici, roditelji ili školsko osoblje osećali bezbednije zbog prisustva policije. Međutim, studije nalaze da mere poput policije u školama ne utiču na smanjenje različitih vidova viktimizacije u školama, a zabeleženi događaji u mesecima nakon „Ribnikara” nam ne daju previše nade u to da će se nešto promeniti prisustvom policije.

 

Dodatno, ovakva praksa predstavlja neodrživo stanje za policiju, jer jednostavno ne postoji dovoljan broj policajaca koji bi bili prisutni u svakoj školi tokom nastave, a upitno je i kako deluje na funkcionisanje škola. Pored toga, i sami policajci ukazuju na to da se njihovim prisustvom ne može očekivati da spreče svaki nasilni događaj, da oni ne mogu uticati na uzroke nasilnog ili delikventnog ponašanja, i da se zbog svega zapostavlja borba protiv drugih oblika kriminaliteta i ostali poslovi policije opšte nadležnosti.

 

 

Mere usmerene na bezbednost mladih – nepostojeće ili neizvodljive

 

Vlada je 4. maja predložila razmatranje zabrane „dark net-a” putem kojeg je moguće pristupiti različitim zabranjenim sadržajima (npr. uputstvo za izvršenje ubistva), što je Radna grupa obrazovana u tu svrhu utvrdila kao praktično neizvodljivo. Potom, Vlada je konstituisala Savet za sprečavanje nasilja čiji rezultati rada nisu poznati. Savet je radi informisanja o svim pitanjima ponudio već postojeću platformu „Čuvam te” koja ima korisne sadržaje za prevenciju i postupke u slučajevima nasilja, ali je pitanje u kojoj meri se koristi i ne može se smatrati ultimativnim rešenjem.

 

Takođe, merama je predloženo testiranje učenika na prisustvo psihoaktivnih supstanci i pooštravanje sankcija za učenike koji u školama unose zabranjene supstance ili oružje. Međutim, o ovim merama nije bilo reči nakon toga, a za stručnjake su one diskutabilne. Valja napomenuti da je predviđeno i razmatranje pooštravanja sankcija za medije, internet platforme i društvene mreže kojima se podržava nasilni sadržaj i kriminalno ponašanje, ali ni o tome više nije bilo reči.

 

Na kraju, Vlada je predložila i razmatranje smanjenja granice za krivičnopravnu odgovornost maloletnika sa 14 na 12 godina. Međutim, studije i iskustva u ovoj oblasti ne ukazuju na to da bi se ovime preventivno uticalo na maloletnički kriminalitet. Potencijalna šteta od uvođenja većeg broja maloletnika u sistem krivičnog pravosuđa bi bila veća od koristi. Odvajanjem od porodice, školskog okruženja i vršnjaka dodatno bi otežalo socijalizaciju i normalni razvoj dece, što bi na kraju povećalo šanse za recidivizam. Na kraju, ova promena ne bi bila u skladu sa međunarodnim pravom i konvencijama koje je Srbija ratifikovala.

 

 

Vatreno oružje – nikada dovršeno pitanje

 

Problem sa vatrenim oružjem u Srbiji se nije iznenada pojavio 3. i 4. maja 2023. godine. Srbija važi za zemlju u kojoj se nalazi veliki broj vatrenog oružja među građanima (i legalnog tj. registrovanog i nelegalnog), što je slučaj i u ostalim bivšim jugoslovenskim republikama kao deo ratnog nasleđa iz 1990-ih.

 

Dokaz velikog broja oružja među stanovništvom su i rezultati javnog poziva za predaju oružja nakon ovih tragedija: 82.398 komada oružja, preko 4 miliona komada municije i 26.485 komada minsko-eksplozivnih sredstava. Moguće je da su građani shvatili opasnosti prisustva oružja, naročito kada je oružje nelegalno ili neadekvatno obezbeđeno (čuvano, skladišteno), zbog čega su sada predali veći broj oružja nego u prethodnim akcijama. Takođe, moguće je da građani nisu bili obavešteni o prethodnim pozivima za predaju oružja jer ih nisu pratile adekvatne medijske kampanje. Svakako, porazna je činjenica da je bilo potrebno da se dese majske tragedije da bi se pokrenula pitanja o oružju, i šire, o mladima i nasilju.

 

Pojedine mere koje se tiču kontrole oružja su i dalje na snazi. To su kontrola lica koja poseduju oružje i moratorijum na izdavanje dozvola za kratko oružje dok je moratorijum na lovačko oružje ukinut. Kontrola oružja u posedu građana se sprovodi od strane policije opšte nadležnosti. Prvobitno je bilo planirano da se završi u roku od 6 meseci, ali je to praktično nemoguće s obzirom da treba kontrolisati oko 470.000 lica, a iste jedinice policije obezbeđuju i škole. Iz ovakvih primera je jasno da mere nisu donosili profesionalci i eksperti već da su bile vođene političkim motivima, kako bi se što pre reagovalo i, na neki način, umirila javnost.

 

Na pojedine mere se pak čeka zbog potrebe izmene zakona radi njihovog sprovođenja. To je potrebno radi pooštravanja kazni za sva dela u vezi sa oružjem, iako ne postoje dokazi da će to preventivno uticati na dela u vezi sa oružjem. Potom, izmene Zakona o oružju i municiji su potrebne radi pooštravanja uslova za posedovanje oružja, a izmene Krivičnog zakonika radi inkriminacije dela obučavanja maloletnika za rukovanje oružjem. Međutim, čini se da do ovih promena neće doći u najskorije vreme jer su izbori održani 17. decembra i neizvesno je kada će Narodna skupština biti konstituisana.

 

 

Oružje - šta i kako dalje

 

Postavlja se pitanje šta je to trebalo učiniti drugačije i bolje. Ukoliko pretpostavimo da neregistrovanog oružja i dalje ima među građanima, i da će se neki od njih odlučiti da ga predaju, tu šansu treba iskoristiti. U tom slučaju je potrebna snažna medijska kampanja koja će dopirati do svih kategorija građana (urbane i ruralne sredine, mladi i stari). Takođe, moguće je uspostaviti trajnu mogućnost za predaju oružja bez posledica. Na primer, u Hrvatskoj postoji stalna akcija „Manje oružja - manje tragedija", koja je predviđena i zakonom, a o čemu treba diskutovati prilikom promene Zakona o oružju i municiji.

 

Izostaju medijske kampanje za edukaciju građana o opasnostima i načinu raspolaganja vatrenim oružjem. Da edukacija po ovom pitanju nedostaje, videlo se 3. i 4. maja, ali i u slučajevima nakon toga. S obzirom na to da će i nakon svih akcija među građanima svakako ostati i legalno i nelegalno oružje, treba raditi na njihovoj edukaciji radi prevencije ovakvih slučajeva. Kampanje o opasnostima oružja, načinu bezbednog čuvanja i raspolaganja, treba da targetiraju one koji ga najčešće poseduju (odrasle muškarce), dok za mlade i starije (oba pola) to treba da budu specifičnije kampanje (npr. šta raditi sa oružjem kada premine partner ili kada dete pronađe oružje u svojoj kući).

 

 

Mere nisu uticale na nasilje, neophodna je promena diskursa

 

Ključno pitanje je to da li su ove mere smanjile nasilje, što im je bio cilj. Nažalost, na ovo pitanje nije moguće odgovoriti iz više razloga, a najveći je nedostatak podataka. U Srbiji ne postoje otvoreni podaci o kriminalitetu kojima bi se dnevno ili periodično informisala zajednica. Analiza podataka sa sajta Armed Violence Monitoring Platform ukazuje na to da se merama zapravo ništa nije promenilo, a trendovi oružanog nasilja i drugih dela sa oružjem su manje-više stabilni poslednjih godina.

 

Fokus ovih mera nije bio na uzrocima nasilja, za čije objašnjenje bi bilo potrebno mnogo više od jednog bloga, a odgovor verovatno nikada ne bi bio u potpunosti tačan i konačan. U svakom slučaju, na umu treba imati stvari poput medija, javni diskurs i tolerisanje nasilja u aktima javnih ličnosti, slabost institucija sistema i kvalitet obrazovanja, a potom i socio-ekonomske faktore poput siromaštva, porodičnih uslova i okoline.

 

Targetiranje ovih uzroka, umesto ad hoc mera, trebalo bi da doprinese da se nivo nasilja smanjuje. Početak bi, recimo, podrazumevao rad na poboljšanju sistema obrazovanja kroz podsticanje kritičnog mišljenja i/ili, specifičnije, razvoj bezbednosnih edukativnih programa. Potom, nulta tolerancija na korupciju, kao i na nasilje u medijima, osnaživanje institucija kroz političku nezavisnost, operativnost i samostalnost policije i pravosudnih institucija kako bi se osigurala primena prava i prema onima koji su „zaštićeni”, a čime bi se preventivno uticalo na sve ostale.