Upravni sud u upravnom sporu proverava zakonitost konačnih upravnih akata. To znači da će sudija ispitati da li su upravni organi poštovali pravila postupka i da li su dobro tumačili zakone i druge propise koji uređuju pravo na starosnu penziju u konkretnom slučaju.
Nakon ispitivanja zakonitosti rešenja Upravni sud donosi odluku.
Najpovoljnije rešenje za stranku jeste da Upravni sud, kao kontrolni sud u odnosu na upravne organe, sam reši sporno pitanje zbog koga je pokrenut upravni spor. Ova vrsta odlučivanja naziva se „spor pune jurisdikcije“.
Međutim, prema praksi Upravnog suda, ovo rešenje je ujedno i najređe. Razlog tome nalazi se u činjenici da Upravni sud, u odnosu na sve druge sudove, pokriva najširu zakonsku materiju, odnosno svaku situaciju iz upravnog postupka koja se okončava donošenjem upravnog akta. Zbog toga bi bilo gotovo nemoguće da sud sadržinski reši sporno pitanje u svakom pojedinačnom slučaju iz svih oblasti pokrivenih upravnim postupkom.
Kada Upravni sud sam rešava predmet on ima tri mogućnosti:
SUD DONOSI NEGATIVNU ODLUKU PO STRANKU
Sud može rešenjem da odbaci tužbu ukoliko je ona neuredna (nepotpuna ili nerazumljiva), a stranka je ne uredi u naknadnom roku, kao i zbog drugih formalnih razloga.
Sud može presudom da odbije tužbu ukoliko smatra da ona nije osnovana i da je upravni organ pravilno primenio zakon i pravilno sproveo upravni postupak.
SUD DONOSI POZITIVNU ODLUKU PO STRANKU
Sud može presudom da uvaži tužbu kao osnovanu, poništi rešenje upravnog organa i sam reši sporni predmet. Takva presuda u svemu zamenjuje poništeno rešenje.
Upravni sud kada ne rešava sam, može da vrati predmet nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Prilikom donošenja ovakve presude-(vraćanja nadležnom organu), sud će tužbu uvažiti, poništiti rešenje PIO Fonda i naložiti nadležnom organu da u ponovnom postupku postupi prema pravnom shvatanju suda ili u skladu sa primedbama suda u pogledu postupka, u zavisnosti od toga kakve je nezakonitosti našao prilikom ispitivanja pobijanog rešenja.