Istopolni brak: za ili protiv?

Izvor fotografije: Public Domain Pictures / Pixabay

 

 

 

Brak: evolucija institucije

 

Istorija braka je priča o kontinuitetu, ali i promeni. Centralnost braka za ljudski život i u savremenom dobu, nije ni malo iznenađujuća. Činjenica koja tome doprinosi jeste i to što ta institucija postoji milenijumima i kroz brojne civilizacije. Od početka društvene istorije, brak je pretvarao strance u rođake, povezujući porodice i društva zajedno. Ova institucija i danas ima svoje važne elemente, zbog čega država ima poseban interes da pitanje braka zakonski i uredi. Brak predstavlja zajednicu života, dve osobe koje svojom slobodnom voljom stupaju u ovu zajednicu i imaju ravnopravan položaj. Danas je brak u Srbiji otvorena institucija za sve društvene grupe od kojih izuzetak predstavlja samo jedna. Ovu društvenu grupu predstavljaju istopolni partneri koji pored svoje želje i slobodne volje da stupe u takvu zajednicu, nemaju takvu mogućnost i gde su vrata zakona za njih zatvorena. Pitanje je, zašto?

 

 

Argument: tako je oduvek bilo!

 

Protivnici uključivanja istopolnih partnera u instituciju braka, kao argument najčešće ističu ideju da je brak između muškarca i žene star hiljadama godina i da je takav oduvek bio, kao i da bi svaka nova promena ugrozila samu instituciju. Mnogi protivnici regulisanja istopolnih zajednica, brak vide kao instituciju koja ima dugo trajanje i koja nije otporna na brojne istorijske promene. Svaka njegova dalja promena bi samo dodatno oslabila brak koji trpi puno izazova u savremenom dobu. Međutim, da li je to baš tako? Protivnici ideje zakonski reulisanih istopolnih zajednica, često vole da ističu važnost braka za organizovanjem porodičnog života, pri tom romantizujući njegove istorijske karakteristike. Međutim, kroz istoriju, brak nije predstavljao slobodnu zajednicu ljubavi dva partnera, već se nekada smatrao i aranžmanom od strane roditelja para na osnovu političkih, verskih, finansijskih i drugih interesa. Ugovoreni brakovi su bili jako česti širom sveta sve do kraja XVIII veka, a u brojnim društvima prisutna su i do današnjeg dana.

 

Položaj žene u ranijim brakovima je bio izuzetno problematičan. Dok većina zakonodavstava u modernom svetu definiše brak tako, da bračni partneri stupaju u brak slobodnom voljom na osnovu vlastitog izbora, to nije uvek slučaj, i u istoriji je bio pre izuzetak nego pravilo. Brak je pre svega bio institucija muške dominacije i potčinjavanja žena. Ulaskom u brak žene su gubile brojna prava, nisu imale pravnu ni poslovnu sposobnost, nisu mogle da zaključuju pravne poslove, niti da se samostalno pojavljuje pred sudom. Određene pravne tradicije koje vuku korene u anglosaksonskom pravu imale su vekovne zakone (coverture laws) gde je oženjenog muškarca i udatu ženu država tretirala kao jedno pravno lice kojim dominiraju muškarci.

 

U srpskoj pravnoj tradiciji situacija je bila slična. Tako je, prema Srpskom građanskom zakoniku, koji je na teritoriji Srbije važio još od 1844. godine, a koji je ukinut tek 1946. godine, udata žena u pogledu svoje opšte poslovne sposobnosti bila izjednačena s maloletnicima, s umobolnim licima, raspikućama i propalicama. Njen pravni položaj bio je takav da je u potpunosti bila potčinjena mužu.[1]

 

Ukidanje ovakvih odnosa u bračnoj zajednici i načina ulaska u brak tokom prošlih vekova, nisu bili samo površne promene. Umesto toga, radilo se na dubokim transformacijama u njegovoj strukturi, utičući na sve aspekte braka koje su mnogi dugo smatrali suštinskim. Ove nove promene su pre ojačali, a ne oslabili, samu instituciju braka. Brak zasnovan na ravnopravnosti partnera, a ne na dominaciji i potčinjavanju doveo je samo do razvoja kvaliteta porodičnog odnosa i dostojanstva njegovih članova.

 

 

Ko sve može da stupa u brak?

 

Brak je osnovno ljudsko pravo priznato međunarodnim i domaćim instrumentima o ljudskim pravima. Međutim, važno je napomenuti da pravo na sklapanje braka nije apsolutno i može biti podložno ograničenjima. Ova ograničenja su obično namenjena zaštiti javne bezbednosti, zdravlja, morala ili prava i slobode drugih. U našem Porodičnom zakonu ova ograničenja prava predstavljaju izuzetke koji se odnose na nemogućnost sklapanja braka koji predstavljaju: srodnički odnosi koji se zabranjuju usled posebnih bioloških rizika i socijalnih obzira u odnosu na porodičnu dinamiku odnosa, kao i brak za maloletna lica i lica nesposobna za rasuđivanje, gde zakon štiti ovu grupaciju zbog potencijalnih rizika od eksploatacije, zlostavljanja ili prinude. Za sva ostala lica ulazak u brak je moguć. Izuzetak od pravila su istopolni partneri.

 

Brak je pre svega ljudsko pravo, i da bi država dozvolila ograničenja u odnosu na ovu specifičnu grupu za stupanje u brak ona bi za takvo postupanje i tretman trebala da ima, ubedljivo opravdanje kao i razuman i legitiman cilj koji želi tom zabranom da postigne. Da bi se razumeli argumenti i posledično dala nekakva ocena da li postoji realno opravdanje za ovakav tretman LGBT+ zajednice, potrebno je pre toga ispitati dva prethodna pitanja. Prvo pitanja se odnosi na uporedne argumente, da li su postojala ograničenja prava na brak i drugim grupacijama izuzev LGBT+ parova, kao i kakav je tretman LGBT+ zajednica imala od strane države kroz istoriju.

 

 

1. Ograničenja prava na brak drugim grupacijama

 

Otvorenost braka u odnosu na pojedince koji u njega mogu da stupe je novijeg datuma. Pored LGBT+ zajednice koja trpi ograničenja i danas, postojale su i mnoge druge grupacije koje su bile u sličnom položaju. Zabrana međurasnih brakova, istorijski poznata kao zakoni o zabrani mešanja (miscegenation laws), bila je rasprostranjena u različitim zemljama i regionima u različitim periodima istorije. Ovi zakoni su bili zasnovani na diskriminatorskim uverenjima i društvenim normama koje su nastojale da održe rasnu segregaciju i podrže dominaciju određenih rasnih ili etničkih grupa. Mnoga društva i pravni sistemi u prošlosti su bili izgrađeni na verovanju u rasnu hijerarhiju, sa verovanjem da su neke rase superiorne u odnosu na druge. Međurasni brakovi su stoga bili viđeni kao pretnja ovoj hijerarhiji, posebno kada su uključivali osobu iz dominantne rasne grupe koja je stupala u brak sa nekim iz marginalizovane ili potlačene rasne grupe. Koncept rasne čistoće bio je centralni za opravdanje zakona o mešanju. Neka društva su verovala da bi mešanje rasa dovelo do razvodnjavanja ili degradacije određenih rasnih ili etničkih grupa. Takvi zakoni su postojali u Nemačkoj za vreme Hitlera gde je postojala zabrana stupanja u brak između Nemaca i Jevreja. Još je poraznija činjenica da su takvi zakoni postojali u demokratskoj Americi sve do 1967. godine, kada je Ustavni sud doneo odluku u slučaju Laving protiv Virdžinije, gde je Ričard Laving prethodno osuđen na godinu dana zatvora u državi Viržiniji, zbog braka sa suprugom "crne rase". Pored rasnih ili etničkih ograničenja postojala su i ograničenja u odnosu na pripadnost religiji. Takve zabrane je poznavao i stari Srpski građanski zakonik iz 1844. godine koji je zabranjivao brak između hrišćana i nehrišćana.

 

 

2.  Diskriminacija prema LGBT+ populaciji

 

Drugo važno pitanje na koje je potrebno da se da odgovor tiče se tretmana LGBT+ populacije kroz istoriju. Duboko u XX veku, mnoge države osuđivale su intimnost istopolnih parova kao nemoralnu, a homoseksualnost je tretirana kao bolest. Čak i kasnije kada je došlo do veće svesti o pravima i integritetu homoseksualnih osoba u periodu posle Drugog svetskog rata, argument da gejevi i lezbijke imaju pravedan zahtev za dostojanstvom bio je u sukobu sa važećim zakonima i široko rasprostranjenim društvenim konvencijama. Intimnost LGBT+ parova ostala je kriminalizovana u mnogim državama. Takvim osobama bilo je zabranjeno zaposlenje u većini državnih institucija, isključivani su iz vojne službe, bili izuzeti iz imigracionih zakona, maltretirani od strane policije i bili ometani u svojim pravima na udruživanje. Tokom većeg dela XX veka, homoseksualnost se takođe tretirala kao bolest. Kada je Američko psihijatrijsko udruženje objavilo prvi Dijagnostički i statistički priručnik mentalnih poremećaja 1952. godine, homoseksualnost je klasifikovana kao mentalni poremećaj, a taj stav je bio prisutan sve do 1973. godine kada je promenjen.

 

Istopolna seksualna aktivnost je istorijski kriminalizovana pod Zakonima o sodomiji koji su se uglavnom odnosili na zabranu i ograničavanje homoseksualnih odnosa. Evropski sud za ljudska prava doneo je 1981. godine odluku od presudnog značaja u slučaju Dudgeon protiv Ujedinjenog Kraljevstva, utvrdivši da zakoni Severne Irske koji kriminalizuju istospolne odnose, predstavljaju kršenje prava na privatnost prema Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima. Nakon toga poslednjih decenija postignut je značajan napredak ka dekriminalizaciji i unapređenju LGBT+ prava. Godine 2003. Vrhovni sud SAD presudio je u predmetu Lorens protiv Teksasa, da su zakoni o sodomiji neustavni, ukidajući postojeće zakone u nekim državama koje kriminalizuju istopolne seksualne aktivnosti. U Srbiji (SRJ) je homoseksualnost dekriminalizovana 1994. godine.

 

Sve ovo govori da je tretman koji je LGBT+ populacija imala tokom vekova, a u nekim državama traje i dan danas, bio duboko diskriminatorski i stigmatizirajući, a pripadnicima LGBT+ zajednice je kolektivno nanošena patnja i poniženje.

 

 

Da li je istopolni brak u neskladu sa religijom?

 

Mnogi koji smatraju da je istopolni brak pogrešan došli su do tog zaključka na osnovu svojih verskih ili filozofskih uverenja. Pitanje vere je za mnoge pojedince centralno mesto i oni i dalje mogu s dubokim i iskrenim uverenjem zagovarati da istospolni brak ne treba biti dopušten prema božanskim propisima ili pravilima vere. Religija ima svoje cenjeno mesto u društvu, a to mesto je ograničeno pre svega određenim ustavom i zakonom. Na to upućuje i naš Ustav kada jemči slobodu misli, savesti, uverenja i veroispovesti, ali i kada garantuje odvojenost crkve i verske zajednice od države. Na taj način religijske zajednice stiču slobodu ispovedanja vere, bez bojazni od mešanja države u njihovu duhovnost. To u praksi znači da su verske zajednice posebno zaštićene pod Ustavom, i da ne postoji mogućnost da država propiše nekakavu obavezu sklapanja crkvenog istopolnog braka, ili kakve druge relegije. Pošto je Republika Srbija prema Ustavu RS svetovna - laička država gde se nijedna religija ne može uspostaviti kao državna ili obavezna, ne postoji opasnost da se ljudima koji ispovedaju ovu veru bilo šta nametne kao njihovo obavezno učenje. Međutim, ovo pravilo je obostrano. Na jednak način, nijedna religija ne može nametnuti svoja iskrena učenja i verovanja, državi ili bilo kome ko nije slobodni ispovednik te religije. Istopolni brak, može biti u neskladu sa određenom religijom u zavisnosti od same religije i učenja koja ono promoviše, i takva religija ga nije u obavezi praktikovati, zbog čega ne može trpeti nikakve realne posledice. Na isti način, građanski brak u svetovnoj državi mora biti slobodan za sklapanje bez uticaja religije ili konfesionalne pripadnosti koju partneri imaju prilikom ulaska u brak.

 

 

Da li usvajanje LGBT+ braka može da ugrozi tradicionalni brak?

 

Jedan od ključnih argumenata protiv regulisanja prava LGBT+ zajednice jeste tvrdnja protivnika da bi legalizacija istopolnih brakova mogla naškoditi instituciji braka, jer bi navodno dovela do smanjenja broja brakova između osoba suprotnog pola. Međutim, ovaj argument se zasniva na pogrešnom tumačenju procesa donošenja odluka o braku i roditeljstvu kod parova suprotnog pola.

 

Brak je životno važna odluka koja uključuje duboko lično samodefinisanje. Kroz brak se bira partner za život na osnovu niza ličnih, romantičnih i praktičnih razmatranja. Zbog toga je neopravdano i nerealno pretpostaviti da bi par suprotnog pola odlučio da se ne venča jednostavno zato što to mogu učiniti istopolni parovi. Zbog toga je nelogično verovati da će državno priznavanje ljubavi i posvećenosti između istopolnih parova uticati na odluke parova suprotnog pola, koje su intimne i lične prirode. Ništa u dosadašnjim argumentima protivnika istopolnih brakova, ne pruža osnovu za zaključak da bi legalizacija istopolnog braka uzrokovala bilo kakve štetne posledice. I nakon eventualnog ozakonjenja istopolne zajednice, i dalje će biti heteroseksualni parovi koje će želeti i da stupe u brak i oni koji neće, kao što će biti i istopolni parovi koji će želeti da iskoriste novu mogućnost i stupe u brak i onih koji to pravo neće hteti da iskoriste.

 

LGBT+ osobe ne žele da devalviraju instituciju braka uključivanjem istopolne zajednice u njegov pravni okvir. Naprotiv, one traže pravo na brak iz poštovanja prema njemu i potrebe za privilegijama i odgovornostima koje brak sa sobom nosi. Sadašnjim stanjem, istopolnim parovima je uskraćeno niz beneficija koje država pruža za partnere kroz brak. Posebno u kontekstu dugogodišnjeg neprihvatanja njihovih odnosa, poricanje prava na istopolne brakove nanosi ozbiljnu i dugotrajnu štetu LGBT+ parovima. Ova negacija služi za nastavak ponižavanja i marginalizaciju LGBT+ osoba, lišavajući ih pre svega osnovnog dostojanstva da uživaju punu ravnopravnost u očima zakona, baš kao što to čini danas većinski deo društva.