Izvor fotografije: Pixabay
Razveli ste se. Sud je decu poverio Vama, a bivšem partneru ili partnerki „ispostavio račun“ za izdržavanje. Vaš bivši supružnik je sudskom odlukom obavezan da svakog meseca plaća određeni iznos izdržavanja, koji se često kolokvijalno naziva i alimentacijom. Što se iznosa tiče, pravilo je da izdržavanje deci mora da obezbedi najmanje isti nivo životnog standarda kakav uživa roditelj – dužnik izdržavanja.
Međutim, meseci prolaze, a uplate izostaju.
Na Vaše apele odgovara obećanjima, izgovorima i, na kraju, opaskom da su detetu prošlog meseca kupljene patike i da mu je plaćena rekreativna nastava. Kada svi pokušaji dogovora padnu u vodu, ličnu sujetu stavljate po strani, a centralno mesto zauzima najbolji interes zajedničke dece. Kako biste im obezbedili iole pristojan život, rešavate da se obratite sudu.
Pred Vama su dva koraka koja možete preduzeti, bilo uporedo ili jedan za drugim.
Prvi korak je pokretanje postupka prinudnog izvršenja obaveze plaćanja zakonskog izdržavanja. Obraćate se sudu, koji donosi rešenje o izvršenju, a dalje postupanje preuzima izvršitelj. Izvršenje se može sprovesti na sredstvima na računu bivšeg partnera ili partnerke, a ukoliko taj način naplate ne bude uspešan, popisom imovine, te namirenjem iz iznosa dobijenog njenom prodajom.
Postupak prinudne naplate, ipak, često nije efikasan, jer – kad dođe vreme za naplatu – Vaš bivši ili bivša odjednom "nema imovinu na svoje ime“, nezaposlen je, ili je zasnovao novu porodičnu zajednicu, prema kojoj takođe ima obavezu zakonskog izdržavanja.
Šta onda?
Samohrano roditeljstvo Vam sve teže pada, jer teret izdržavanja i podizanja dece pogađa isključivo Vas, iako zakon predviđa da obaveza roditelja da izdržava dete ne prestaje čak ni u slučaju da ga sud liši roditeljskog prava. Ni u najluđim snovima niste zamišljali da ćete doći u situaciju da osobu sa kojom ste delili dobro i zlo prijavite tužilaštvu, ali Vam se čini da nemate izbora.
Taj korak je drastičniji u odnosu na prethodni, jer se može završiti kaznom zatvora za roditelja – dužnika izdržavanja.
Podnosite krivičnu prijavu nadležnom javnom tužilaštvu u ime Vaše maloletne dece, u nadi da će se bivši partner ili partnerka uplašiti odlaska u zatvor i preuzeti odgovornost. Idealan scenario je da bivšem supružniku tada zaista počne da „gori pod nogama“, te da – opet iznenada – dobije nasledstvo, da se seti da ima davno kupljenu zemlju koja bi se dala prodati, ili pak podigne kredit.
Međutim, nemali broj slučajeva ne dobije ovakav epilog. Ponekad bivši supružnik promeni prebivalište, a ne obavesti sud, ne odaziva se sudskim pozivima, ili se jednostavno krije od organa koji pokušavaju da obezbede njegovo prisustvo.
Dalji postupak po krivičnoj prijavi teče tako što javni tužilac, najpre, pokušava da izmirenje obaveza dužnika obezbedi putem instituta odlaganja krivičnog gonjenja, dajući mu mogućnost otplate duga na rate. Zatim i sudija pokušava da privoli dužnika da izvrši obaveze, izričući uslovne osude, praćene obećanjima okrivljenog da će sigurno uplatiti dugovani iznos.
Na samom kraju, u slučaju da ništa od navedenog ne urodi plodom, Vašem nekadašnjem supružniku stiže nalog za izvršenje kazne zatvora.
Bivši partner odlazi u zatvor, deca su i dalje gladna, a parnični sud, paradoksalno, izdržavanje kazne zatvora uzima kao olakšicu prilikom izmene odluke o visini izdržavanja dece. Ishod je poražavajući – roditelj-dužnik godinama ne plaća izdržavanje, zakonski mehanizmi su iscrpljeni, dug je sve veći, a iznos izdržavanja se smanjuje za ubuduće.
ŠTA MISLI RODITELJ - DUŽNIK?
Presudom o razvodu braka rodtelj - dužnik obavezan je da na tekući račun bivšeg supružnika svakog meseca uplaćuje iznos koji mu je neprihvatljiv. Sud je odredio visinu izdržavanja u rasponu od 15 - 50% od njegovih redovnih mesečnih primanja. Zašto bi morao da plaća bivšem partneru ili partnerki? Ona ionako sav novac troši na sebe, i pitanje je koliko uopšte odlazi na decu. Sistem je nepravično postavljen i favorizuje jednu stranu.
Prethodnog meseca roditelj – dužnik je kupio detetu odeću i vodio ga na izlet, a to se sigurno računa. Možda ima i novu porodicu o kojoj takođe mora da se stara.
Ne plaća nekoliko meseci.
I poslodavac izlazi u susret pa mu deo plate isplaćuje „na ruke“. Imovinu je „preveo“ na roditelje. Miran je što se tiče postupka izvršenja, pa se nimalo ne potresa kada mu na vrata stiže plava koverta. Po već uvežbanom scenariju izbegava prijem sudskih poziva, a ukućane instruira da govore poštaru da nije kod kuće ili da više ne živi na toj adresi.
Posle nekoliko meseci, a možda i godina, uspešnog izbegavanja odgovornosti, policija konačno pronalazi roditelja - dužnika i odvodi ga na glavni pretres.
Zbunjen je, ljut, i krivi sistem i bivšeg partnera ili partnerku, jer misli da sve što drugi roditelj radi, iako radi za zajedničku decu, radi iz odmazde prema njemu. Ukoliko ne postigne dogovor sa tužilaštvom ili sudom, postoji realna mogućnost da roditelj - dužnik ode u zatvor.
Ishod je podjednako poražavajući i iz perspektive roditelja koji duguje izdržavanje – on je na izdržavanju kazne, ali dug koji ima prema svojoj deci neće nestati. Naprotiv, povećaće se za vremenski period koji provodi iza rešetaka i tokom koga objektivno nije u mogućnosti da privređuje. Čak i kada „odsluži“ kaznu zatvora, on je i dalje dužan, a taktika koju je svesno ili nesvesno primenjivao vodi ga direktno u „vrzino kolo“, iz kojeg se teško izlazi bez međusobnog dogovora roditelja.
KAKO IZAĆI IZ „ZAČARANOG KRUGA“?
Kao što smo videli, postojeća zakonska rešenja su teško sprovodiva u praksi. Statistički podaci u vezi sa naplatom zakonskog izdržavanja su poražavajući. Iz ovog kruga nemoguće je izaći bez adekvatne intervencije države i jasnog rešenja koje bi imalo u fokusu najbolji interes deteta.
Konvencija o pravima deteta, ratifikovana pre tačno 30 godina, u članu 27, u kom govori o životnom standardu dece, predviđa i obavezu država potpisnica da preduzmu odgovarajuće mere kako bi obezbedile da dete dobija izdržavanje.
Postojeći Zakon o izvršenju i obezbeđenju ne nudi efikasno rešenje ovog problema. Rešenje bi se možda moglo naći u predloženim izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, ali koje bi morale predvideti mehanizam da potraživanja koja imaju za predmet izdržavanje dece imaju bezuslovan prioritet u odnosu na sva ostala potraživanja i da se isplaćuju efikasno i brzo, u skladu sa Ustavnim načelom zaštite deteta.
Potencijalni izlaz iz „začaranog kruga“ se može naći u formiranju posebnog Fonda za izdržavanje dece, iz koga bi se deci isplaćivalo izdržavanje, ukoliko roditelj, koji je na to obavezan, to blagovremeno ne čini.
Na taj način bi se osiguralo da dete ne bude uskraćeno za iznos izdržavanja duži vremenski period, dok se obaveza prinudne naplate prebacuje sa roditelja na državu, odnosno Fond, koji posle isplate detetu stiče pravo regresa prema roditelju koji je propustio da svoje obaveze redovno ispunjava. To praktično znači da bi roditelj koji duguje izdržavanje, umesto da duguje detetu, dugovao državnom Fondu. Država bi sigurno bila efikasnija u naplati nego samohrani roditelj.
Čekajući da država adekvatno reši ovaj problem, bez dogovora roditelja, nove patike, letovanje ili bicikl ostaće samo neostvarene dečije želje, a deca će biti uskraćena za bezbrižno detinjstvo kakvo imaju deca nerazvedenih roditelja.