Izvor fotografije: Pacific Crest Group
Poslednjih nekoliko dana medijski prostor Srbije je preplavljen tekstovima i prilozima koji se odnose na seksualno zlostavljanje. Čuli smo nekoliko potresnih ispovesti žrtava, ali smo imali prilike i da čujemo zlurada pitanja: "Zašto do sada nije prijavila? Šta je čekala?", kao i konstatacije da je "sigurno svojim ponašanjem izazvala" ili da "nisu tu baš čista posla". Ovakvi komentari su najotrovniji deo našeg društva koji sami za sebe i odgovaraju na pitanje – zašto do sada nije prijavila. Zato što se žrtva koja prijavi seksualni delikt nužno suočava sa osudom sredine.
Baš u vreme kada su se u javnosti pojavile informacije o surovom seksualnom zlostavljanju koje su doživele neke, tada maloletne devojčice, na našem portalu objavljen je tekst – Udvaranje, proganjanje i polno uznemiravanje autora Nikole Pantelića, zamenika javnog tužioca u Trećem osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu. Tekst iznosi nekoliko spornih teza koje vrlo slikovito ilustruju uzroke o kojima govorimo kada kažemo da žene ne prijavljuju seksualno nasilje i da nailaze na institucionalno nerazumevanje kada požele da ga prijave.
Sam naslov teksta – Udvaranje, proganjanje, polno uznemiravanje već sadrži u sebi implikaciju da se radi o pojmovima koje je teško razgračiniti, što autor dalje razrađuje u tekstu. Izuzetno je opasno i društveno štetno sugerisati da je tanka granica između udvaranja, proganjanja i seksualnog uznemiravanja, budući da su radnje krivičnih dela proganjanje i seksualno uznemiravanje vrlo jasno definisane Krivičnim zakonikom Srbije. Kada sve ove pojmove stavimo u isti koš, namerno ili ne, šaljemo potencijalnim žrtvama poruku da je to što su one doživele možda samo neki znak naklonosti koje one nisu umele ispravno da pročitaju. Često, žrtve u svojim ispovestima navode da su bile nesigurne i da su sumnjale u sebe, da su se osećale kao saučesnice u seksualnom zlostavljanju. Ovo se upravo dešava iz razloga što je udvaranje prešlo granicu dozvoljenog ponašanja. Žrtva se oseća krivom što je "dozvolila udvaranje" i na taj način postaje podložnija manipulaciji i bira da ćuti, da se ne bi osramotila što možda nije odmah reagovala na neki bezazleni kompliment ili neprimereni pogled ili dodir. Sve je to udvaranje i pokazivanje naklonosti, zar ne?
Druga sporna stvar u tekstu je objektivni kriterijum koji autor uvodi, a koji se ne čita iz zakonskog opisa krivičnog dela. Tako, autor teksta kaže:
,,U tom smislu oštećeni bi svojim stavom trebao jasno da stavi do znanja licu koje ga uznemirava, da mu njegovo ponašanje smeta, pa ukoliko se uznemiravanje i pored toga nastavi, biće ostvareno ovo krivično delo.
Smatramo da je objektivni kriterijum pravičan i praktičan, s obzirom na to da u sferi seksualnosti, postoje izražene razlike pojedinaca prema polnim radnjama koje se prema njima preduzimaju. Subjektivni kriterijum, koji bi isključivo zavisio od toga kako određeno seksualno ponašanje doživljava žrtva uznemiravanja, mogao bi da se lako zloupotrebi. Kako bi se izbegle zloupotrebe potrebno je imati na umu da je polno uznemiravanje pre svega uznemiravanje što znači da se prilikom analiziranja bića krivičnog dela mora sagledati šira slika i pređašnji odnos (pod pretpostavkom da je postojao) okrivljenog i oštećenog”.
Objektivni kriterijum koji se navodi podrazumevao bi da bi na neki način polno uznemiravanje moralo da bude ponovljena radnja, kako bi se izbegle zloupotrebe, a sve to gledajući širu sliku i kontekst odnosa okrivljenog i oštećenog. Šta ovo znači? Uzmimo za potrebe ovog teksta jednu radnju seksualnog uznemiravanja kao što je lupanje po zadnjici na radnom mestu. Da li ovo znači da ako me kolega na poslu lupi po zadnjici, moram da mu kažem da mi to ne prija i da prestane to da radi da bi se smatralo seksualnim uznemiravanjem, jer u sferi seksualnosti "postoje izražene razlike između pojedinaca prema polnim radnjama koje se prema njima preduzimaju”? Da li će biti seksualno uznemiravanje ako sam jednom kolegi dozvolila da me lupi po zadnjici, jer imam intiman odnos sa njim, ali kada je drugi kolega to video i lupio me po zadnjici, njemu moram jasno da kažem ne, da bi mogli da govorimo o polnom uznemiravanju? Ja mislim da je odgovor na ovo pitanje odričan, da nikoga ne možete lupati po zadnjici, osim ako vam izričito ne dozvoli.
Uvođenje ovakvog objektivnog kriterijuma, naprotiv, šalje poruku: lupanje po zadnjici je dozvoljeno, osim ako nisi izričito rekla ne. To znači i niz neprijatnih pitanja za žrtvu – da li Vas je još neko lupao po zadnjici na radnom mestu? Da li ste izričito rekli da ne želite da Vas lupi po zadnjici? Kako ste stajali kada Vas je lupio po zadnjici, o čemu ste razgovarali? Sva ova pitanja predstavljaju upravo dodatnu viktimizaciju žrtve zbog koje se žrtve ustručavaju da prijave nasilje, jer prebacuju teret dokazivanja sa tužioca na žrtvu. Žrtva tako bude postavljena u poziciju da se brani, umesto da dobije zaštitu od krivičnopravnog sistema.
Na jednom treningu o seksualnom nasilju trenerica nas je zamolila da pogledamo nepoznatu osobu pored sebe i da joj kažemo kada i sa kim smo imali seksualni odnos poslednji put. Svi smo se uskomešali, izbezumljeno je pogledali i bilo nam je veoma neprijatno. Niko nije želeo da uradi ono što se od nas tražilo. Zamislite sada da ste doživeli seksualno nasilje i da isto to treba da uradite, samo još sa elementom traume, da ispričate nekoj potpuno nepoznatoj osobi sve detalje toga što vam se dogodilo. Zaista, prijavljivanje seksualnog nasilja je toliko neprijatno samo po sebi, da će retko koja žena potrčati da zloupotrebi ovo pravo i da se izloži toj neprijatnosti, mnogo je veća verovatnoća da će ćutati u strahu da ne naiđe na osudu ili nagađanje da se možda samo radilo o blago neprimerenom ukazivanju naklonosti iliti udvaranju. Tako mnogi seksualni predatori ostaju na slobodi.